Feudalni sistem
Tokom IX veka obrazovana je hijerarhija koju si činili vazali i njihovi gospodari – seniori. Običan vitez, koji je posedovao samo toliko zemlje i seljaka na njoj da može da prehrani svoju porodicu i sebe, bio je vazal krupnijeg zemljoposednika dok je ovaj bio u vazalnom odnosu prema nekom još moćnijem, možda grofu. Grof je mogao da bude vazal značajnijeg grofa, vojvode ili kralja. U X veku promenjena je priroda beneficijuma, koji je od uslovnog ili doživotnog dara postao nasledan. Ovo se može objasniti time da je bilo teško sprečiti odraslog vazalovog sina da ne preuzme očev beneficijum. Tako je beneficijum postao feud (feudum, fief). Postalo je uobičajeno da se odnosi između seniora i vazala u pojedinostima određuju na skupštinama vazala, koje bi sazivao senior. Kako je vreme odmicalo, vazali su počeli da prave razliku između ratova koje su morali da vode: postojao je napadački i odbrambeni. Kada bi seniorov feud bio napadnut, njegovi vazali su bili obavezni da se bore sve dok ne bi oterali neprijatelja. S druge strane, vreme od 40 dana godišnje je po pravilu bilo najduže vreme koliko je vazal bio obavezan da služi u osvajačkim pohodima. Uz vojnu službu vazal je morao da bude u seniorovom dvoru kada god bi ga ovaj pozvao. Vazali na seniorovom dvoru presuđivali su, u svojstvu suda, sporove koji su izbijali između seniora i vazala ili dvojice vazala.
Jedna od obaveza vazala bio je i relif, odnosno oslobođenje. to je bilo podmirivanje novčane ili drugačije obaveze prema senioru kada bi stari vazal umro i bio nasleđen. Druga obaveza bila je poznata kao pomoć (auxilium). Kada bi senioru ustrebala dodatna sredstva on bi ih potražio kod svojih vazala. Vazal je bio dužan i da pri izboru budućeg zeta obezbedi seniorovo odobrenje.
Najstrašniji zločin koji je vazal mogao da počini bio je da rani ili ubije svog seniora. Prekršaj gotovo jedak ovome bi se dogodio ako bi vazal zaveo seniorovu ženu ili najstariju ćerku. Sa druge strane senior je bio obavezan da poštuje porodicu i lične interese svojih vazala. Odnos između seniora i vazala bio je proglašavan na ceremoniji koja se nazivala zakletva na vernost (fidelitas) ili davanje omaža (homage). Do XII veka najznačajniji su zemljoposednici bili vazali i po nekoliko seniora. Zato je sada stvorena drugačija koncepcija omaža, liež – omaž (liege homage). Feudalac koji bi učinio liež-omaž jednom senioru je tada bio obavezan samo njega da služi.
Tokom IX veka obrazovana je hijerarhija koju si činili vazali i njihovi gospodari – seniori. Običan vitez, koji je posedovao samo toliko zemlje i seljaka na njoj da može da prehrani svoju porodicu i sebe, bio je vazal krupnijeg zemljoposednika dok je ovaj bio u vazalnom odnosu prema nekom još moćnijem, možda grofu. Grof je mogao da bude vazal značajnijeg grofa, vojvode ili kralja. U X veku promenjena je priroda beneficijuma, koji je od uslovnog ili doživotnog dara postao nasledan. Ovo se može objasniti time da je bilo teško sprečiti odraslog vazalovog sina da ne preuzme očev beneficijum. Tako je beneficijum postao feud (feudum, fief). Postalo je uobičajeno da se odnosi između seniora i vazala u pojedinostima određuju na skupštinama vazala, koje bi sazivao senior. Kako je vreme odmicalo, vazali su počeli da prave razliku između ratova koje su morali da vode: postojao je napadački i odbrambeni. Kada bi seniorov feud bio napadnut, njegovi vazali su bili obavezni da se bore sve dok ne bi oterali neprijatelja. S druge strane, vreme od 40 dana godišnje je po pravilu bilo najduže vreme koliko je vazal bio obavezan da služi u osvajačkim pohodima. Uz vojnu službu vazal je morao da bude u seniorovom dvoru kada god bi ga ovaj pozvao. Vazali na seniorovom dvoru presuđivali su, u svojstvu suda, sporove koji su izbijali između seniora i vazala ili dvojice vazala.
Jedna od obaveza vazala bio je i relif, odnosno oslobođenje. to je bilo podmirivanje novčane ili drugačije obaveze prema senioru kada bi stari vazal umro i bio nasleđen. Druga obaveza bila je poznata kao pomoć (auxilium). Kada bi senioru ustrebala dodatna sredstva on bi ih potražio kod svojih vazala. Vazal je bio dužan i da pri izboru budućeg zeta obezbedi seniorovo odobrenje.
Najstrašniji zločin koji je vazal mogao da počini bio je da rani ili ubije svog seniora. Prekršaj gotovo jedak ovome bi se dogodio ako bi vazal zaveo seniorovu ženu ili najstariju ćerku. Sa druge strane senior je bio obavezan da poštuje porodicu i lične interese svojih vazala. Odnos između seniora i vazala bio je proglašavan na ceremoniji koja se nazivala zakletva na vernost (fidelitas) ili davanje omaža (homage). Do XII veka najznačajniji su zemljoposednici bili vazali i po nekoliko seniora. Zato je sada stvorena drugačija koncepcija omaža, liež – omaž (liege homage). Feudalac koji bi učinio liež-omaž jednom senioru je tada bio obavezan samo njega da služi.
Нема коментара:
Постави коментар