Raskol i sabori
1377. godine papa Grgur XI (1370-1378) iskrcao se u Italiji i krenuo prema Rimu. Marta 1378. godine papa je umro u večnom gradu. Ovim se ukazala prilika Rimljanima, i oni su rešili da nateraju francuske kardinale da izaberu za papu jednog Italijana. U grad su se slile skupine naoružanih ljudi iz okoline, a kardinali su izloženi pritiscima i otvorenim pretnjama. Na kraju, konklav je 8.4.1378. godine izabrao za papu jednog italijanskog prelata koji je uzeo ime Urban VI (1378-1389). Već sledećeg dana 13 kardinala sastalo se u Fondiju i posle dužih razgovora proglasilo Urbanov izbor nevažećim, te su izabrali novog papu, Francuza, Roberta iz Ženeve, koji je uzeo ime Kliment VII (1378-1394). Tako je počeo Veliki raskol.
Poslednjih godina XIV veka, pošto je raskol trajao već skoro dvadeset godina, dvojica papa učinili su dosta nevoljno prve pokušaje da se postigne sporazum. Namera je bila da se obojica papa povuku istovremeno i da kardinali obe pape izaberu novog, ali ovo se oteglo. Veći broj kardinala sa obe strane izgubio je strpljenje i sazvao sabor u Pizi 1409. godine. Sabor se sastao i samo još pogoršao situaciju. Jednoglasno je oglašeno svrgavanje obojice papa i naloženo je da 24 kardinala koji su bili prisutni izaberu novog papu. Njihov prvi izbor bio je kratkog veka. Drugi put izabrali su Valtazara Kosu, koji je uzeo ime Jovan XXIII (1410-1415). Novi papa bio je vojnik krajnje nedoličnog ponašanja, ohol, netrpeljiv i sklon nasilju. Hrišćanski svet je sada umesto dvojice imao trojicu papa. Novi car i kralj Ugarske Sigismund je 1413. godine sazvao sabor koji je trebalo da se održi u Konstanci sledeće godine. Papa Jovan je nevoljno izdao bule kojima je potvrdio punovažnost sabora. Rimski papa Grgur XII (1406-1415) prihvatio je da pošalje izaslanika na sabor, mada nije priznavao njegovu punovažnost. Avinjonski papa Benedikt XIII (1392-1422) ostao je sasvim po strani.
Sabor u Konstanci bio je veličanstven crkveni skup. Među prisutnima su bila 3 patrijarha, 29 kardinala, 33 arhiepiskopa, 150 episkopa, stotinu opata i oko 300 doktora teologije. Tek početkom 1415. godine sabor se ozbiljnije upustio u problem raskola. Delegati su objavili da opšti sabor deluje na osnovu ovlašćenja dobijenih neposredno od Hrista i da ga čak i papa mora poštovati. Papa Jovan je suspendovan 14.5.1415. godine pod optužbom za blud, preljubu, rodoskrnavljenje, sodomiju i trovanje svog prethodnika. Grgur XII se takođe odrekao prestola 4.7. iste godine. Tako je sada preostao samo jedan papa, avinjonski Benedikt XIII. Mada su ga francuski kralj i prelati severne Francuske napustili, južna Francuska, Kastilja, Aragon, Navara i Škotska ostali su mu odani. Sigismund je pokušao da papu ubedi da napusti svoje mesto, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Rasprava se otegla, te je sabor tek 1417. godine svrgnuo Benedikta, ali njega to nije pokolebalo. Povukao se u jedan čvrsti zamak i nastavio da se naziva papom sve do svoje smrti 1422. godine. Nasledio ga je Kliment VIII (1423-1429) koji je ostao na svom položaju do 1429. kada se odrekao prestola. Mnogi članovi sabora nisu žurili da izaberu novog papu. Želeli su da sprovedu reformu u ustrojstvu i zakonima crkve dok još nema pape koji bi uložio prigovor. Henri V je želeo da se to dovrši i da dobije papu koji će mu biti naklonjen, te je poslao Boforta u Konstancu, pod čijim je pritiskom sabor odredio postupak biranja pape. Kardinali i po 6 predstavnika iz svake nacije trebalo je da glasaju u 6 posebnih grupa. Da bi kandidat bio izabran, morao je da osvoji 2/3 gasova u svakoj grupi. Na ovaj način, sabor je izabrao kardinala Oda Kolonu, koji je stupio na dužnost kao Martin V (1417-1431)
Saborom je propisano da se naredni sabor održi za 5 godina, drugi 7 godina posle njega, a treći deset godina kasnije, a onda svake desete godine. Sabor u Konstanci zalečio je Veliki raskol i učinio nekoliko ne baš uspešnih pokušaja u pravcu crkvene reforme.
Pošto je papa bio duboko uvučen u mnoge od najgorih zloupotreba, poput bezobzirnog iskorišćavanja oproštajnica, od njega se nije moglo očekivati da izvede reforme. Crkvu je jedino moglo spasiti njeno celokupno članstvo, delujući kroz sabor.
Prvi sabor koji je predviđen odlukama sabora u Konstanci sastao se u Paviji 1423. godine. Sledeći sabor predviđen za 7 godina posle ovoga, počeo je u Bazelu 1431. godine. Njegov najpreči zadatak bio je da vrati zajednicu husitske jeretike iz Češke. Osnovni zahtev husita bio je da se svi vernici pričešćuju i hlebom i vinom. Kada se pokazalo da je sabor spreman da prihvati ovaj zahtev papa Eugenije IV (1431-1447) ga je raspustio. Sabor je odbio da prihvati ovu odluku i pozvao papu da prisustvuje sednicama. Onda je izglasan niz reformi koje su prvenstveno bile usmerene protiv papstva. Septembra 1437. godine Papa je još jednom proglasio da je sabor raspušten i sazvao novi sabor u Ferari. Zvanični razlog za sastanak u Ferari, koji je kasnije premešten u Firencu, bio je prevazilaženje raskola sa grčkom crkvom. Vizantijski car pokušao je da spasi svoje carstvo unijom sa Zapadnom Evropom. Posle duge rasprave grčki predstavnici u Firenci pristali su na papine uslove i proglašena je unija. Septembra 1439. godine svečano je objavljeno da sabor nije nadređen papi.
Januara 1438. godine sabor je suspendovao papu Eugenija i naredne godine svečano je objavljeno njegovo svrgavanje. Zatim je izabrao za papu jednog svetovnog kneza Amadea Savojskog, koji je stupio na dužnost kao Feliks V (1439-1449). Tek 1449. godine članovi sabora su odustali i postigli sporazum sa papom Nikolom V (1447-1455). Papa Feliks se odrekao prestola i proglašen je za kardinala, a sabor je raspušten. Osamnaestogodišnjom borbom ljudi iz crkve okupljenih na saboru u Bazelu okončan je saborski pokret. Pobeda je pripala papstvu. Nikola V, bio je obrazovani skeptik koji je najviše zapamćen kao pokrovitelj umetnika i pisaca, odnosno prvi renesansni papa.
1377. godine papa Grgur XI (1370-1378) iskrcao se u Italiji i krenuo prema Rimu. Marta 1378. godine papa je umro u večnom gradu. Ovim se ukazala prilika Rimljanima, i oni su rešili da nateraju francuske kardinale da izaberu za papu jednog Italijana. U grad su se slile skupine naoružanih ljudi iz okoline, a kardinali su izloženi pritiscima i otvorenim pretnjama. Na kraju, konklav je 8.4.1378. godine izabrao za papu jednog italijanskog prelata koji je uzeo ime Urban VI (1378-1389). Već sledećeg dana 13 kardinala sastalo se u Fondiju i posle dužih razgovora proglasilo Urbanov izbor nevažećim, te su izabrali novog papu, Francuza, Roberta iz Ženeve, koji je uzeo ime Kliment VII (1378-1394). Tako je počeo Veliki raskol.
Poslednjih godina XIV veka, pošto je raskol trajao već skoro dvadeset godina, dvojica papa učinili su dosta nevoljno prve pokušaje da se postigne sporazum. Namera je bila da se obojica papa povuku istovremeno i da kardinali obe pape izaberu novog, ali ovo se oteglo. Veći broj kardinala sa obe strane izgubio je strpljenje i sazvao sabor u Pizi 1409. godine. Sabor se sastao i samo još pogoršao situaciju. Jednoglasno je oglašeno svrgavanje obojice papa i naloženo je da 24 kardinala koji su bili prisutni izaberu novog papu. Njihov prvi izbor bio je kratkog veka. Drugi put izabrali su Valtazara Kosu, koji je uzeo ime Jovan XXIII (1410-1415). Novi papa bio je vojnik krajnje nedoličnog ponašanja, ohol, netrpeljiv i sklon nasilju. Hrišćanski svet je sada umesto dvojice imao trojicu papa. Novi car i kralj Ugarske Sigismund je 1413. godine sazvao sabor koji je trebalo da se održi u Konstanci sledeće godine. Papa Jovan je nevoljno izdao bule kojima je potvrdio punovažnost sabora. Rimski papa Grgur XII (1406-1415) prihvatio je da pošalje izaslanika na sabor, mada nije priznavao njegovu punovažnost. Avinjonski papa Benedikt XIII (1392-1422) ostao je sasvim po strani.
Sabor u Konstanci bio je veličanstven crkveni skup. Među prisutnima su bila 3 patrijarha, 29 kardinala, 33 arhiepiskopa, 150 episkopa, stotinu opata i oko 300 doktora teologije. Tek početkom 1415. godine sabor se ozbiljnije upustio u problem raskola. Delegati su objavili da opšti sabor deluje na osnovu ovlašćenja dobijenih neposredno od Hrista i da ga čak i papa mora poštovati. Papa Jovan je suspendovan 14.5.1415. godine pod optužbom za blud, preljubu, rodoskrnavljenje, sodomiju i trovanje svog prethodnika. Grgur XII se takođe odrekao prestola 4.7. iste godine. Tako je sada preostao samo jedan papa, avinjonski Benedikt XIII. Mada su ga francuski kralj i prelati severne Francuske napustili, južna Francuska, Kastilja, Aragon, Navara i Škotska ostali su mu odani. Sigismund je pokušao da papu ubedi da napusti svoje mesto, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Rasprava se otegla, te je sabor tek 1417. godine svrgnuo Benedikta, ali njega to nije pokolebalo. Povukao se u jedan čvrsti zamak i nastavio da se naziva papom sve do svoje smrti 1422. godine. Nasledio ga je Kliment VIII (1423-1429) koji je ostao na svom položaju do 1429. kada se odrekao prestola. Mnogi članovi sabora nisu žurili da izaberu novog papu. Želeli su da sprovedu reformu u ustrojstvu i zakonima crkve dok još nema pape koji bi uložio prigovor. Henri V je želeo da se to dovrši i da dobije papu koji će mu biti naklonjen, te je poslao Boforta u Konstancu, pod čijim je pritiskom sabor odredio postupak biranja pape. Kardinali i po 6 predstavnika iz svake nacije trebalo je da glasaju u 6 posebnih grupa. Da bi kandidat bio izabran, morao je da osvoji 2/3 gasova u svakoj grupi. Na ovaj način, sabor je izabrao kardinala Oda Kolonu, koji je stupio na dužnost kao Martin V (1417-1431)
Saborom je propisano da se naredni sabor održi za 5 godina, drugi 7 godina posle njega, a treći deset godina kasnije, a onda svake desete godine. Sabor u Konstanci zalečio je Veliki raskol i učinio nekoliko ne baš uspešnih pokušaja u pravcu crkvene reforme.
Pošto je papa bio duboko uvučen u mnoge od najgorih zloupotreba, poput bezobzirnog iskorišćavanja oproštajnica, od njega se nije moglo očekivati da izvede reforme. Crkvu je jedino moglo spasiti njeno celokupno članstvo, delujući kroz sabor.
Prvi sabor koji je predviđen odlukama sabora u Konstanci sastao se u Paviji 1423. godine. Sledeći sabor predviđen za 7 godina posle ovoga, počeo je u Bazelu 1431. godine. Njegov najpreči zadatak bio je da vrati zajednicu husitske jeretike iz Češke. Osnovni zahtev husita bio je da se svi vernici pričešćuju i hlebom i vinom. Kada se pokazalo da je sabor spreman da prihvati ovaj zahtev papa Eugenije IV (1431-1447) ga je raspustio. Sabor je odbio da prihvati ovu odluku i pozvao papu da prisustvuje sednicama. Onda je izglasan niz reformi koje su prvenstveno bile usmerene protiv papstva. Septembra 1437. godine Papa je još jednom proglasio da je sabor raspušten i sazvao novi sabor u Ferari. Zvanični razlog za sastanak u Ferari, koji je kasnije premešten u Firencu, bio je prevazilaženje raskola sa grčkom crkvom. Vizantijski car pokušao je da spasi svoje carstvo unijom sa Zapadnom Evropom. Posle duge rasprave grčki predstavnici u Firenci pristali su na papine uslove i proglašena je unija. Septembra 1439. godine svečano je objavljeno da sabor nije nadređen papi.
Januara 1438. godine sabor je suspendovao papu Eugenija i naredne godine svečano je objavljeno njegovo svrgavanje. Zatim je izabrao za papu jednog svetovnog kneza Amadea Savojskog, koji je stupio na dužnost kao Feliks V (1439-1449). Tek 1449. godine članovi sabora su odustali i postigli sporazum sa papom Nikolom V (1447-1455). Papa Feliks se odrekao prestola i proglašen je za kardinala, a sabor je raspušten. Osamnaestogodišnjom borbom ljudi iz crkve okupljenih na saboru u Bazelu okončan je saborski pokret. Pobeda je pripala papstvu. Nikola V, bio je obrazovani skeptik koji je najviše zapamćen kao pokrovitelj umetnika i pisaca, odnosno prvi renesansni papa.
Нема коментара:
Постави коментар