Uspon gradova
Svako naselje je imalo zanatlije, ali dok god su oni bili kmetovi, njihova proizvodnja bila je ograničena. Oni nisu imali razloga da proizvode više nego što im treba da plate rentu jer je sve njihovo pripadalo njihovim gospodarima. Još ozbiljnije prepreke proizišle iz neslobodnog stanja bile su za nekog ko je želeo da se bavi trgovinom. Do kraja XI veka skupine zanatlija, trgovaca i onih koji su to želeli da postanu, počele su da dobijaju povlastice neophodne za uspešno poslovanje. Vlastelini su ove povlastice davali u zamenu za novac ili porast prestiža. Obično je osnivačkom poveljom nekog grada koju je izdavao gospodar određivano da je svaki stanovnik grada slobodan i da svako ko u njemu proživi godinu i jedan dan postaje slobodan. Naravno, ovo se nije odnosilo na kmetove gospodara čiji je grad to bio, ali je zato oberučke prihvatao kmetove drugih gospodara. Iznos rente po jednom posedu obično je bio određen u povelji.
Trgovci su hteli da se sporovi brzo rešavaju, pa su mnogi vlastelini davali građanima pravo presuđivanja u tim slučajevima pred trgovačkim sudovima. Mnoge povelje davale su pravo građanima da osnivaju udruženja, gilde. Gilda je, pored svojih normalnih delatnosti okupljanja zanatlija iste struke, obično delovala i kao versko bratstvo, priređujući verske svetkovine i pomažući lokalnu crkvu. Po pravilu članovi jedne gilde živeli su zajedno u istoj ulici.
Zanatlija je započinjao radni vek postajući šegrt i to je ostajao sve dok ne izuči zanat. Broj šegrta i trajanje njegove obuke određivala je gilda. Pošto okonča službu, šegrt je pokazivao svoju veštinu izradom majstorskog dela, tj. proizvoda kojim je dokazivao da je dostojan da bude prihvaćen kao majstor i član gilde. Do kraja XIV veka u mnogim gildama su jedino sinovi ili muževi majstorskih kćeri mogli imati neke nade da će i sami postati majstori, jer je šegrt po prestanku učenja postajao kalfa koji je radio za platu kod majstora pre nego što bi mogao da se kandiduje da postane majstor.
Iako su gilde bile dobra ideja u osnovi, ipak su se ubrzo pokazale sve njihove mane. Naime, preko svog uticaja majstori su mogli da diktiraju povišenje cene proizvoda i da onemogućuju konkurenciju u gradu. Naravno uvek se nastojalo da se smanje troškovi proizvodnje, zbog čega je često trpeo kvalitet. Uz to, propisi gilde sprečavali su svako poboljšanje proizvodnje, osim ako svi članovi mogu i žele da ih uvedu.
Kada su stekli ekonomsku moć gradovi su poželeli i političku moć. To je naročito došlo do izražaj u severnoj Italiji, gde opadanje gradova nije bilo tako izraženo kao u zapadnoj Evropi. Trgovci i zanatlije stvarali su saveze zakletih sa episkopskim vazalima, tkzv. komune. Episkopi koji su do tada držali neprikosnovenu vlast bili su nemoćni pred ustancima komuna, pa su stalno popuštali njihovim zahtevima. Zahvaljujući ličnom bogatstvu, uskoro su komune unajmljivale profesionalne najamnike da ratuju za njihov račun, tkzv. kondotjere. Odmah po sticanju nezavisnosti, pojavile su se suprotstavljene stranke koje su neretko popuštale iskušenju da stvaraju saveze sa spoljnim silama. Tako je najčešće u gradovima bio prisutan polaritet, s jedne strane su bili rojalisti, a sa druge strane papisti. Krajem XI veka ideja komuna prelila se iz Italije u Francusku i Flandriju. Do početka XII veka Sen Kentan, Bove, Noajon, Laon i drugi gradovi bili su pod vlašću komuna.
Oživljavanje trgovine dovelo je do velikog povećanja potražnje za kovanim novcem. U Zapadnoj Evropi nije bilo rudnika zlata, pa se od ovog plemenitog metala novac nije kovao sve do XIV veka. S izuzetkom nekoliko italijanskih zlatnika, u Zapadnoj Evropi tokom ranog srednjeg veka novac je bio od srebra. Osnovna kovanica bio je srebrni denarij. Dvanest njih činilo je jedan solid, a dvadeset solida jednu livru. Postojala je i marka koja je vredela trinaest solida i četiri denarija. U Engleskoj tog vremena jedini novac bio je funta sterlinga, dok je na kontinentu maltene svaki veći vlastelin mogao da kuje svoj novac. Međudržavni platni promet u XII i XIII veku vršili su templari i hospitalci prvenstveno. Oni su imali imanja i kancelarije širom Evrope, te se tako mogao uplatiti novac u kancelariji u Engleskoj, koji bi isplatila kancelarija u Italiji onome kome je bio namenjen.
Bankarstvo se sporo razvijalo jer je crkva zabranjivala kamate na pozajmice, proglašavajući zelenaštvo grešnim. Zato su se tom oblašću dugo vremena bavili Jevreji koje hrišćanski zakoni nisu obavezivali. Vlastelini su često protežirali Jevreje, jer su ovi davali velike sume novca u zamenu za sigurnost i mogućnost poslovanja, a pošto nisu imali nikakva prava u odnosu na hrišćansko stanovništvo vlastelin je mogao da se prema njima odnosi prema sopstvenom nahođenju. Međutim, do XIII veka trgovci su pronašli način da zaobiđu zakone o zelenaštvu. Jedna od najpoznatijih trgovačkih kuća tog vremena bila je italijanska kuća Mediči, koji su trgovali sa svim što je moglo da donese profit, ali naročito sa tkaninama.
Svako naselje je imalo zanatlije, ali dok god su oni bili kmetovi, njihova proizvodnja bila je ograničena. Oni nisu imali razloga da proizvode više nego što im treba da plate rentu jer je sve njihovo pripadalo njihovim gospodarima. Još ozbiljnije prepreke proizišle iz neslobodnog stanja bile su za nekog ko je želeo da se bavi trgovinom. Do kraja XI veka skupine zanatlija, trgovaca i onih koji su to želeli da postanu, počele su da dobijaju povlastice neophodne za uspešno poslovanje. Vlastelini su ove povlastice davali u zamenu za novac ili porast prestiža. Obično je osnivačkom poveljom nekog grada koju je izdavao gospodar određivano da je svaki stanovnik grada slobodan i da svako ko u njemu proživi godinu i jedan dan postaje slobodan. Naravno, ovo se nije odnosilo na kmetove gospodara čiji je grad to bio, ali je zato oberučke prihvatao kmetove drugih gospodara. Iznos rente po jednom posedu obično je bio određen u povelji.
Trgovci su hteli da se sporovi brzo rešavaju, pa su mnogi vlastelini davali građanima pravo presuđivanja u tim slučajevima pred trgovačkim sudovima. Mnoge povelje davale su pravo građanima da osnivaju udruženja, gilde. Gilda je, pored svojih normalnih delatnosti okupljanja zanatlija iste struke, obično delovala i kao versko bratstvo, priređujući verske svetkovine i pomažući lokalnu crkvu. Po pravilu članovi jedne gilde živeli su zajedno u istoj ulici.
Zanatlija je započinjao radni vek postajući šegrt i to je ostajao sve dok ne izuči zanat. Broj šegrta i trajanje njegove obuke određivala je gilda. Pošto okonča službu, šegrt je pokazivao svoju veštinu izradom majstorskog dela, tj. proizvoda kojim je dokazivao da je dostojan da bude prihvaćen kao majstor i član gilde. Do kraja XIV veka u mnogim gildama su jedino sinovi ili muževi majstorskih kćeri mogli imati neke nade da će i sami postati majstori, jer je šegrt po prestanku učenja postajao kalfa koji je radio za platu kod majstora pre nego što bi mogao da se kandiduje da postane majstor.
Iako su gilde bile dobra ideja u osnovi, ipak su se ubrzo pokazale sve njihove mane. Naime, preko svog uticaja majstori su mogli da diktiraju povišenje cene proizvoda i da onemogućuju konkurenciju u gradu. Naravno uvek se nastojalo da se smanje troškovi proizvodnje, zbog čega je često trpeo kvalitet. Uz to, propisi gilde sprečavali su svako poboljšanje proizvodnje, osim ako svi članovi mogu i žele da ih uvedu.
Kada su stekli ekonomsku moć gradovi su poželeli i političku moć. To je naročito došlo do izražaj u severnoj Italiji, gde opadanje gradova nije bilo tako izraženo kao u zapadnoj Evropi. Trgovci i zanatlije stvarali su saveze zakletih sa episkopskim vazalima, tkzv. komune. Episkopi koji su do tada držali neprikosnovenu vlast bili su nemoćni pred ustancima komuna, pa su stalno popuštali njihovim zahtevima. Zahvaljujući ličnom bogatstvu, uskoro su komune unajmljivale profesionalne najamnike da ratuju za njihov račun, tkzv. kondotjere. Odmah po sticanju nezavisnosti, pojavile su se suprotstavljene stranke koje su neretko popuštale iskušenju da stvaraju saveze sa spoljnim silama. Tako je najčešće u gradovima bio prisutan polaritet, s jedne strane su bili rojalisti, a sa druge strane papisti. Krajem XI veka ideja komuna prelila se iz Italije u Francusku i Flandriju. Do početka XII veka Sen Kentan, Bove, Noajon, Laon i drugi gradovi bili su pod vlašću komuna.
Oživljavanje trgovine dovelo je do velikog povećanja potražnje za kovanim novcem. U Zapadnoj Evropi nije bilo rudnika zlata, pa se od ovog plemenitog metala novac nije kovao sve do XIV veka. S izuzetkom nekoliko italijanskih zlatnika, u Zapadnoj Evropi tokom ranog srednjeg veka novac je bio od srebra. Osnovna kovanica bio je srebrni denarij. Dvanest njih činilo je jedan solid, a dvadeset solida jednu livru. Postojala je i marka koja je vredela trinaest solida i četiri denarija. U Engleskoj tog vremena jedini novac bio je funta sterlinga, dok je na kontinentu maltene svaki veći vlastelin mogao da kuje svoj novac. Međudržavni platni promet u XII i XIII veku vršili su templari i hospitalci prvenstveno. Oni su imali imanja i kancelarije širom Evrope, te se tako mogao uplatiti novac u kancelariji u Engleskoj, koji bi isplatila kancelarija u Italiji onome kome je bio namenjen.
Bankarstvo se sporo razvijalo jer je crkva zabranjivala kamate na pozajmice, proglašavajući zelenaštvo grešnim. Zato su se tom oblašću dugo vremena bavili Jevreji koje hrišćanski zakoni nisu obavezivali. Vlastelini su često protežirali Jevreje, jer su ovi davali velike sume novca u zamenu za sigurnost i mogućnost poslovanja, a pošto nisu imali nikakva prava u odnosu na hrišćansko stanovništvo vlastelin je mogao da se prema njima odnosi prema sopstvenom nahođenju. Međutim, do XIII veka trgovci su pronašli način da zaobiđu zakone o zelenaštvu. Jedna od najpoznatijih trgovačkih kuća tog vremena bila je italijanska kuća Mediči, koji su trgovali sa svim što je moglo da donese profit, ali naročito sa tkaninama.
Нема коментара:
Постави коментар