Feudalna Francuska (prva polovina XII – prva polovina XIV veka)
Poslednje što je Luj VI uradio bilo je da ugovori venčanje svog najstarijeg sina Luja sa Eleonorom, vojvotkinjom Akvitanije. Iako se mislilo da će ovo venčanje Kapetima doneti velike prihode ispostavilo se da je Akvitanija pre bila izvor slabosti. Eleonora i Luj nisu se slagali kao ličnosti. Luj (1137-1180) je bio blag, ozbiljan i pobožan vladar, dok je Eleonora bila obuzeta vedrim predstavama vezanim za kult dvorske ljubavi. Njih dvoje su se konačno dogovorili da se rastanu početkom 1152. godine i ona se uskoro udala za anžujskog grofa Henrija Plantageneta, čime je Akvitanija prešla u engleske ruke. Sledeći brak, sa kastiljanskom princezom, doneo je Luju samo kćerke, pa je 1164. godine uzeo i treću ženu Adelu od Bloa. Otprilike u to vreme Lujeve kćerke iz braka sa Eleonorom, Marija i Aliks, udale su se za grofove Šampanje i Bloa, čime je stvore čvrst savez kralja i kuće Bloa. Neuspešan u borbi sa Henrijem II, Luj se povukao pod stare dane i proveo ih pod okriljem kuće Bloa, jer je sa Adelom dobio sina kome je dao ime Filip. Kada je napunio petnaest godina Filip Avgust (1180-1222) je odlučio da umanji uticaj majčine kuće na svog oca i kraljevstvo. Oženio se nećakom Filipa od Alzasa, grofa Flandrije i pokušao da se sporazume sa Henrijem II. Kada je ovaj umro 1189. godine, oba njegova sina Ričard i Jovan bili su mu saveznici, ali se pokazalo da će Ričard koji je nasledio oca biti podjednako težak protivnik. Kada je on ubrzo napustio presto da bi otišao u krstaški rat Filip je krenuo sa njim. Vodili su kratkotrajan rat na Siciliji i svađali se tokom puta, sve dok u julu 1191. Filip nije objavio odluku da napušta pohod. Iako se izgovarao lošim zdravljem razlozi su bili političke prirode, jer je grof Flandrije bio umro, te je Filip hteo da sebi obezbedi nasleđe njegove žene.
Uz ovo počeo je da planira osvajanje Ričardovih poseda u Normandiji. Kada je Ričardov senešal odbio da mu preda Normandiju na osnovu lažnog dokumenta, on je pozvao velikaše u boj. Ali Ričardove zemlje štitila je papska zaštita dok god je ovaj na krstaškom pohodu. Zato je Filip krenuo da spletkari sa Jovanom. Obećao je da će mu pomoći da postane kralj Engleske, a da mu on zauzvrat preda kontinentalne posede svoje kuće. Ričard je na ovo pojurio kući, ali ga je njegov neprijatelj vojvoda Austrije otkrio prilikom prelaza njegove teritorije i zarobio. Pošto je bio u besparici vojvoda ga je prodao nemačkom caru Henrihu VI. Filip je nemačkom caru odmah ponudio veliku svotu da ne oslobađa Ričarda, što je ovaj bio i rad prihvatiti. Ali Ričardove pristalice podmitile su nemačke kneževe i oni su zatražili da Ričard bude oslobođen, što je i učinjeno 1194. godine. Iako su Filipovi planovi trenutno osujećeni, nova prilika se ukazala pet godina kasnije kada je Ričard poginuo u sukobu sa nekim sitnim vlastelinom u Poatuu. Jovanov bratanac Artur pokazivao je pretenzije na presto, te ga je Filip svesrdno pomagao. Kada se Jovan oženio verenicom jednog od vazala Huga Lusinjanskog, grofa La Marša u Poatuu. Gnevni grof La Marš požalio se Filipovom sudu, a kada se Jovan nije odazvao presudom su mu oduzeti posedi koje je držao kao vazal francuske krune (1202). Filip je odmah sklopio savez sa Arturom, pozajmio mu nešto vojske i napao Normandiju. Artur je ušao u Poatuu, ali dok je opsedao zamak Mirabo, gde je živela njegova baba, Eleonora, Jovan ga je iznenadio i zarobio. Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua odmah su prešli na Filipovu stranu koji je postepeno zauzimao kraljevske tvrđave i velike gradove u Normandiji. Do kraja 1205. godine Filip je zagospodario Normandijom, Menom, Anžuom i Turenom. Jovan je na ovo sklopio savez sa svojim nećakom Otonom (1208-1215), kneževinama donje Rajne i svim Francuzima koji su se dali podmititi. 1214. oni su napali, tako što je Jovan upao u Anžu, dok je Oton krenuo na Pariz. Filip je sačekao Otona kod Buvina i potpuno razbio njegovu vojsku, a potom i Jovanovu vojsku kod Laroš-o-Muana.
Početkom XIII veka uspesi jeresi u južnoj Francuskoj bili su toliko značajni, da su uznemirili papu Inoćentija III koji je u Tulusku grofoviju uputio svog legata, francuskog monaha Kastelnoa da organizuje borbu protiv albižana. Njegova misija nije dala rezultata, jer je sekta imala zaštitu Rajmunda, grofa Tuluze. Papske pristalice su provocirale ubistvo Kastelnoa, 1208. godine, što je dalo papi povoda da organizuje krstaški rat protiv albižana. Severnofrancuski riteri spremno su se odazvali na poziv pape da pođu da ugušuju jeretike, računajući da će izvući neku korist od toga. Velika riterska vojska krenula je da osvaja jug Francuske 1209. godine, a na čelu im je stajao Simon de Monfor. Razvila se duga borba, ali je jug poražen posle bitke kod Mire 1213. godine, pri čemu je došlo do strahovitog pokolja albižana. Rajmund VI je prognan i lišen svojih poseda, iako se bio pokajao. Već 1218. godine izbio je ustanak u kojem je Simon de Monfor ubijen, pa je sa severa krenula nova vojska i borba je trajala nekoliko godina, ali je na kraju jug opet pobeđen.
Filipa Avgusta nasledio je njegov sin Luj VIII (1223-1226) koji je oživeo običaj davanja apanaža kraljevim mlađim sinovima. Njega je nasledio Luj IX Sveti (1226-1270), koji je pripojio Tuluzu ženidbom svog brata Alfonsa naslednicom drevne loze grofova Tuluza. On je bio pobožan vladar i nadasve savestan. Jednako se trudio da svakom čoveku obezbedi odgovarajuća prava, ali i da zadrži svoja. Sklopio je mir sa Henrijem III i dao mu Gaskonju u zamenu za izgubljene teritorije. Prezirao je feudalne ratove, te ih je sputao raznim ograničenjima. Vođenje ličnih ratova postalo je sada toliko složeno da više nije bilo zabavno. U Francuskoj je zaveden red kakvog neće biti u narednih nekoliko vekova. U njegovo vreme na čitavom kraljevom domenu uveden je jedinstveni monetarni sistem, a kralj je naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora da bude u opticaju uporedo sa lokalnim monetama. Takođe je sprovedena i sudska reforma.
Filip III (1270-1285) i Filip IV (1285-1314) nastavili su politiku Luja IX. Njihovi službenici nastavili su da krnje ovlašćenja plemića, a lični ratovi su strogo zabranjivani. Pod sinovima Filipa IV došlo je do reakcije kada su se plemići okupili i zapretili pobunom ako im se ne obeća da će njihova prava biti poštovana. Ukinuta je zabrana nošenja oružja, a plemićima je dozvoljeno i da zadrže sudska prava koja su im po običaju pripadala.
Filip IV ustanovio je stalno telo za nadzor finansija, zvano chambre des comptes. Takođe je premestio riznicu iz Hrama templara u Parizu u svoj zamak Luvr i postavio u njoj službenike sa zaduženjem da primaju i isplaćuju novac. Većina sporova sada je iznošena pred telo od profesionalnih pravnika za koje je uskoro uspostavljen naziv pariski parlament. Sporovi su iznošeni pred chambre des plaids, u kome su donošene i presude. Žalbe su upućivane u chambre des requets, gde je odlučivano da li ih treba razmotriti. Sudske istrage vršene su u chambre des enquetes.
Krajem XIII veka rasplamsala se borba između esnafa i patricijata koji je prigrabio vlast u svoje ruke i koji se pretvorio u naslednu kastu. Esnafski gornji sloj se oslanjao na nezadovoljstvo širokih masa, koje su se sastojale od sitnih zanatlija, kalfi, a delom i od esnafskih radnika. Na ulicama flandrijskih gradova dolazilo je do pravih bitki između esnafa i patricijata. Pritiskivani esnafima, a i dalje u borbi sa svojim seniorom, flandrijskim grofom, patricijski vrhovi su se obratili za pomoć francuskom kralju. Esnafi su sa svoje strane stupili u savez sa flandrijskim grofom. U maju 1302. godine, u Brižu je izvršen strašan pokolj francuskog garnizona, tkzv. briško jutrenje. Pobijeno je oko 3000 Francuza, na šta je ustala cela zemlja i zbacila vlast francuskog kralja. Filip IV je digao protiv Flandrije svoju vojsku, sastavljenu od ritera. Njima u susret, išli su esnafski odredi flandrijskih gradova. Kod Kurtrea je 1302. godine došlo je do čuvene bitke, tkzv. bitke mamuza, u kojoj su tkači, koji su činili glavninu flandrijske vojske, naneli strašan poraz Francuzima. Pobijeno je nekoliko hiljada ritera i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su predstavljale obeležje njihovog zvanja. Te mamuze su potom obešene u crkvi kao uspomena na tu bitku. Ali i pored ovog poraza Filip je uspeo da zadrži nekoliko flandrijskih gradova i da Flandriji nametne veliku kontribuciju.
Mada je već Luje IX oporezivao crkvenu imovinu, tek je Filip IV ovo masovno koristio. Zbog toga je došlo do sukoba Filipa i Bonifacija VIII (1294-1303). Konflikt je izbio 1296. godine, u vezi s novim nametima koje je Filip propisao za sveštenstvo. Papa je izdao bulu u kojoj pod pretnjom ekskomunikacijom zabranjuje vladarima da oporezuju crkvenu imovinu. Filip je na ovo odgovorio zabranom izvoza zlata i srebra iz Francuske, što je pogodilo papine finansije, pa je Bonifacije tada učinio ustupke. Već 1301. godine spor se ponovo rasplamsao, sada još jače. Bonifacije je izdao nekoliko bula u kojima je optuživao Filipa zbog ugnjetavanja podanika, kvarenja novca, otimanja crkvenih imanja i sl. U čuvenoj buli Unam sanctam on iznosi tezu o vrhovnoj vlasti pape nad vladarima. 1302. godine našavši se ponovo u sukobu sa papstvom Filip IV je osetio da mu je potrebna podrška celog njegovog naroda, te je uputio pozive crkvi, plemstvu i gradovima da pošalju predstavnike koji će se sastati na prvoj skupštini staleža. Od ove skupštine dobio je snažnu podršku. Posle ovoga Filip i njegovi naslednici sazivali su skupštinu staleža kad god bi im to zatrebalo. Filip je protiv pape pokrenuo čitav niz zavera, koje je sprovodio Gijom Nogare, ali je papa Bonifacije umro pre nego što su ove lažne optužbe mogle da mu naškode. Posle njegove smrti za papu je izabran Kliment V, koji je papski dvor preselio u Avinjon, čime počinje period poznat pod imenom avinjonsko ropstvo papa
Ratni pohodi Filipa IV zahtevali su novac i primoravali ga da traži nove izvore prihoda. U vezi s tim Filip IV je krenuo putem zajmova, koji su kod njega imali dosta čudan karakter, jer kralj obično te zajmove nije vraćao. Jedan od stalnih izvora prihoda bili su za Filipa nameti na Jevreje, koji su se bavili zelenaškim poslovima. Ali 1306. godine, kad mu je bio potreban novac, Filip je pribegao opštoj konfiskaciji jevrejske imovine, a Jevreji su bili prognani iz francuskih oblasti. Pošto su kraljevski činovnici imovinu oduzetu Jevrejima većim delom potrošili, a kraljevski se prihodi zbog njihovog izgnanstva smanjili, bilo im je dozvoljeno da se vrate. Filip je svoje prihode poboljšavao i kvarenjem novca, čime je lakše otplaćivao svoje dugove.
Filip IV umro je 1314. godine i njega je nasledio Luj X koji je vladao svega dve godine, da bi posle njega na presto stupio Filip V (1316-1322), a zatim drugi brat Karlo IV (1322-1328), sa čijom je smrću izumrla direktna linija Kapeta. Presto je pripao porodici Valoa, naslednicima Kapeta po sporednoj liniji.
Poslednje što je Luj VI uradio bilo je da ugovori venčanje svog najstarijeg sina Luja sa Eleonorom, vojvotkinjom Akvitanije. Iako se mislilo da će ovo venčanje Kapetima doneti velike prihode ispostavilo se da je Akvitanija pre bila izvor slabosti. Eleonora i Luj nisu se slagali kao ličnosti. Luj (1137-1180) je bio blag, ozbiljan i pobožan vladar, dok je Eleonora bila obuzeta vedrim predstavama vezanim za kult dvorske ljubavi. Njih dvoje su se konačno dogovorili da se rastanu početkom 1152. godine i ona se uskoro udala za anžujskog grofa Henrija Plantageneta, čime je Akvitanija prešla u engleske ruke. Sledeći brak, sa kastiljanskom princezom, doneo je Luju samo kćerke, pa je 1164. godine uzeo i treću ženu Adelu od Bloa. Otprilike u to vreme Lujeve kćerke iz braka sa Eleonorom, Marija i Aliks, udale su se za grofove Šampanje i Bloa, čime je stvore čvrst savez kralja i kuće Bloa. Neuspešan u borbi sa Henrijem II, Luj se povukao pod stare dane i proveo ih pod okriljem kuće Bloa, jer je sa Adelom dobio sina kome je dao ime Filip. Kada je napunio petnaest godina Filip Avgust (1180-1222) je odlučio da umanji uticaj majčine kuće na svog oca i kraljevstvo. Oženio se nećakom Filipa od Alzasa, grofa Flandrije i pokušao da se sporazume sa Henrijem II. Kada je ovaj umro 1189. godine, oba njegova sina Ričard i Jovan bili su mu saveznici, ali se pokazalo da će Ričard koji je nasledio oca biti podjednako težak protivnik. Kada je on ubrzo napustio presto da bi otišao u krstaški rat Filip je krenuo sa njim. Vodili su kratkotrajan rat na Siciliji i svađali se tokom puta, sve dok u julu 1191. Filip nije objavio odluku da napušta pohod. Iako se izgovarao lošim zdravljem razlozi su bili političke prirode, jer je grof Flandrije bio umro, te je Filip hteo da sebi obezbedi nasleđe njegove žene.
Uz ovo počeo je da planira osvajanje Ričardovih poseda u Normandiji. Kada je Ričardov senešal odbio da mu preda Normandiju na osnovu lažnog dokumenta, on je pozvao velikaše u boj. Ali Ričardove zemlje štitila je papska zaštita dok god je ovaj na krstaškom pohodu. Zato je Filip krenuo da spletkari sa Jovanom. Obećao je da će mu pomoći da postane kralj Engleske, a da mu on zauzvrat preda kontinentalne posede svoje kuće. Ričard je na ovo pojurio kući, ali ga je njegov neprijatelj vojvoda Austrije otkrio prilikom prelaza njegove teritorije i zarobio. Pošto je bio u besparici vojvoda ga je prodao nemačkom caru Henrihu VI. Filip je nemačkom caru odmah ponudio veliku svotu da ne oslobađa Ričarda, što je ovaj bio i rad prihvatiti. Ali Ričardove pristalice podmitile su nemačke kneževe i oni su zatražili da Ričard bude oslobođen, što je i učinjeno 1194. godine. Iako su Filipovi planovi trenutno osujećeni, nova prilika se ukazala pet godina kasnije kada je Ričard poginuo u sukobu sa nekim sitnim vlastelinom u Poatuu. Jovanov bratanac Artur pokazivao je pretenzije na presto, te ga je Filip svesrdno pomagao. Kada se Jovan oženio verenicom jednog od vazala Huga Lusinjanskog, grofa La Marša u Poatuu. Gnevni grof La Marš požalio se Filipovom sudu, a kada se Jovan nije odazvao presudom su mu oduzeti posedi koje je držao kao vazal francuske krune (1202). Filip je odmah sklopio savez sa Arturom, pozajmio mu nešto vojske i napao Normandiju. Artur je ušao u Poatuu, ali dok je opsedao zamak Mirabo, gde je živela njegova baba, Eleonora, Jovan ga je iznenadio i zarobio. Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua odmah su prešli na Filipovu stranu koji je postepeno zauzimao kraljevske tvrđave i velike gradove u Normandiji. Do kraja 1205. godine Filip je zagospodario Normandijom, Menom, Anžuom i Turenom. Jovan je na ovo sklopio savez sa svojim nećakom Otonom (1208-1215), kneževinama donje Rajne i svim Francuzima koji su se dali podmititi. 1214. oni su napali, tako što je Jovan upao u Anžu, dok je Oton krenuo na Pariz. Filip je sačekao Otona kod Buvina i potpuno razbio njegovu vojsku, a potom i Jovanovu vojsku kod Laroš-o-Muana.
Početkom XIII veka uspesi jeresi u južnoj Francuskoj bili su toliko značajni, da su uznemirili papu Inoćentija III koji je u Tulusku grofoviju uputio svog legata, francuskog monaha Kastelnoa da organizuje borbu protiv albižana. Njegova misija nije dala rezultata, jer je sekta imala zaštitu Rajmunda, grofa Tuluze. Papske pristalice su provocirale ubistvo Kastelnoa, 1208. godine, što je dalo papi povoda da organizuje krstaški rat protiv albižana. Severnofrancuski riteri spremno su se odazvali na poziv pape da pođu da ugušuju jeretike, računajući da će izvući neku korist od toga. Velika riterska vojska krenula je da osvaja jug Francuske 1209. godine, a na čelu im je stajao Simon de Monfor. Razvila se duga borba, ali je jug poražen posle bitke kod Mire 1213. godine, pri čemu je došlo do strahovitog pokolja albižana. Rajmund VI je prognan i lišen svojih poseda, iako se bio pokajao. Već 1218. godine izbio je ustanak u kojem je Simon de Monfor ubijen, pa je sa severa krenula nova vojska i borba je trajala nekoliko godina, ali je na kraju jug opet pobeđen.
Filipa Avgusta nasledio je njegov sin Luj VIII (1223-1226) koji je oživeo običaj davanja apanaža kraljevim mlađim sinovima. Njega je nasledio Luj IX Sveti (1226-1270), koji je pripojio Tuluzu ženidbom svog brata Alfonsa naslednicom drevne loze grofova Tuluza. On je bio pobožan vladar i nadasve savestan. Jednako se trudio da svakom čoveku obezbedi odgovarajuća prava, ali i da zadrži svoja. Sklopio je mir sa Henrijem III i dao mu Gaskonju u zamenu za izgubljene teritorije. Prezirao je feudalne ratove, te ih je sputao raznim ograničenjima. Vođenje ličnih ratova postalo je sada toliko složeno da više nije bilo zabavno. U Francuskoj je zaveden red kakvog neće biti u narednih nekoliko vekova. U njegovo vreme na čitavom kraljevom domenu uveden je jedinstveni monetarni sistem, a kralj je naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora da bude u opticaju uporedo sa lokalnim monetama. Takođe je sprovedena i sudska reforma.
Filip III (1270-1285) i Filip IV (1285-1314) nastavili su politiku Luja IX. Njihovi službenici nastavili su da krnje ovlašćenja plemića, a lični ratovi su strogo zabranjivani. Pod sinovima Filipa IV došlo je do reakcije kada su se plemići okupili i zapretili pobunom ako im se ne obeća da će njihova prava biti poštovana. Ukinuta je zabrana nošenja oružja, a plemićima je dozvoljeno i da zadrže sudska prava koja su im po običaju pripadala.
Filip IV ustanovio je stalno telo za nadzor finansija, zvano chambre des comptes. Takođe je premestio riznicu iz Hrama templara u Parizu u svoj zamak Luvr i postavio u njoj službenike sa zaduženjem da primaju i isplaćuju novac. Većina sporova sada je iznošena pred telo od profesionalnih pravnika za koje je uskoro uspostavljen naziv pariski parlament. Sporovi su iznošeni pred chambre des plaids, u kome su donošene i presude. Žalbe su upućivane u chambre des requets, gde je odlučivano da li ih treba razmotriti. Sudske istrage vršene su u chambre des enquetes.
Krajem XIII veka rasplamsala se borba između esnafa i patricijata koji je prigrabio vlast u svoje ruke i koji se pretvorio u naslednu kastu. Esnafski gornji sloj se oslanjao na nezadovoljstvo širokih masa, koje su se sastojale od sitnih zanatlija, kalfi, a delom i od esnafskih radnika. Na ulicama flandrijskih gradova dolazilo je do pravih bitki između esnafa i patricijata. Pritiskivani esnafima, a i dalje u borbi sa svojim seniorom, flandrijskim grofom, patricijski vrhovi su se obratili za pomoć francuskom kralju. Esnafi su sa svoje strane stupili u savez sa flandrijskim grofom. U maju 1302. godine, u Brižu je izvršen strašan pokolj francuskog garnizona, tkzv. briško jutrenje. Pobijeno je oko 3000 Francuza, na šta je ustala cela zemlja i zbacila vlast francuskog kralja. Filip IV je digao protiv Flandrije svoju vojsku, sastavljenu od ritera. Njima u susret, išli su esnafski odredi flandrijskih gradova. Kod Kurtrea je 1302. godine došlo je do čuvene bitke, tkzv. bitke mamuza, u kojoj su tkači, koji su činili glavninu flandrijske vojske, naneli strašan poraz Francuzima. Pobijeno je nekoliko hiljada ritera i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su predstavljale obeležje njihovog zvanja. Te mamuze su potom obešene u crkvi kao uspomena na tu bitku. Ali i pored ovog poraza Filip je uspeo da zadrži nekoliko flandrijskih gradova i da Flandriji nametne veliku kontribuciju.
Mada je već Luje IX oporezivao crkvenu imovinu, tek je Filip IV ovo masovno koristio. Zbog toga je došlo do sukoba Filipa i Bonifacija VIII (1294-1303). Konflikt je izbio 1296. godine, u vezi s novim nametima koje je Filip propisao za sveštenstvo. Papa je izdao bulu u kojoj pod pretnjom ekskomunikacijom zabranjuje vladarima da oporezuju crkvenu imovinu. Filip je na ovo odgovorio zabranom izvoza zlata i srebra iz Francuske, što je pogodilo papine finansije, pa je Bonifacije tada učinio ustupke. Već 1301. godine spor se ponovo rasplamsao, sada još jače. Bonifacije je izdao nekoliko bula u kojima je optuživao Filipa zbog ugnjetavanja podanika, kvarenja novca, otimanja crkvenih imanja i sl. U čuvenoj buli Unam sanctam on iznosi tezu o vrhovnoj vlasti pape nad vladarima. 1302. godine našavši se ponovo u sukobu sa papstvom Filip IV je osetio da mu je potrebna podrška celog njegovog naroda, te je uputio pozive crkvi, plemstvu i gradovima da pošalju predstavnike koji će se sastati na prvoj skupštini staleža. Od ove skupštine dobio je snažnu podršku. Posle ovoga Filip i njegovi naslednici sazivali su skupštinu staleža kad god bi im to zatrebalo. Filip je protiv pape pokrenuo čitav niz zavera, koje je sprovodio Gijom Nogare, ali je papa Bonifacije umro pre nego što su ove lažne optužbe mogle da mu naškode. Posle njegove smrti za papu je izabran Kliment V, koji je papski dvor preselio u Avinjon, čime počinje period poznat pod imenom avinjonsko ropstvo papa
Ratni pohodi Filipa IV zahtevali su novac i primoravali ga da traži nove izvore prihoda. U vezi s tim Filip IV je krenuo putem zajmova, koji su kod njega imali dosta čudan karakter, jer kralj obično te zajmove nije vraćao. Jedan od stalnih izvora prihoda bili su za Filipa nameti na Jevreje, koji su se bavili zelenaškim poslovima. Ali 1306. godine, kad mu je bio potreban novac, Filip je pribegao opštoj konfiskaciji jevrejske imovine, a Jevreji su bili prognani iz francuskih oblasti. Pošto su kraljevski činovnici imovinu oduzetu Jevrejima većim delom potrošili, a kraljevski se prihodi zbog njihovog izgnanstva smanjili, bilo im je dozvoljeno da se vrate. Filip je svoje prihode poboljšavao i kvarenjem novca, čime je lakše otplaćivao svoje dugove.
Filip IV umro je 1314. godine i njega je nasledio Luj X koji je vladao svega dve godine, da bi posle njega na presto stupio Filip V (1316-1322), a zatim drugi brat Karlo IV (1322-1328), sa čijom je smrću izumrla direktna linija Kapeta. Presto je pripao porodici Valoa, naslednicima Kapeta po sporednoj liniji.
Нема коментара:
Постави коментар