Carevi saksonske i salijske dinastije (X – polovina XII veka)
Nemačka kao samostalna država izdvojila se iz monarhije Karla Velikog na osnovu Verdenskog ugovora 843. godine. Pored svih prekorajnskih oblasti Ludvigu Nemačkom su pripale još i zemlje duž same Rajne. Ova teritorija se konačno izdvojila iz franačke države krajem IX veka. Nemačka nije predstavljala jedinstvenu državu ni u etničkom, ni u političkom pogledu. Ona se delila na 4 faktički samostalna plemenska vojvodstva, Švapska (duž gornjeg Dunava), Bavarska (istočno od reke Leha), Frankonija (srednja Rajna i Majna) i Saksonija sa Tiringijom (od Vezera do Labe). U prvoj polovini X veka, ovim vojvodstvima se pridružila i Lotaringija (od ušća Rajne i Šelde do gornje Rajne)
Po političkoj tradiciji i strukturi Istočna franačka država u potpunosti se razlikovala od svog zapadnog suseda. Nijedna od ovih oblasti nije bila deo rimskog carstva, sem Lorene i Zapadne Frankonije. Franačko kraljevstvo bio je delo kralja Pipina. Osvajanje Saksonije je bilo čisto karolinški poduhvat – započeo ga je Karlo Martel, a dovršio Karo Veliki. U većem delu Istočne Franačke države nije bilo organizovanih grofovija. Saksonci i Bavarci su bili različiti narodi. Kada njihovi vladari nisu uspeli da zaštite zemlju od Vikinga i Mađara, potražili su lokalno vođstvo. Ove vođe uzele su titule vojvoda i poznati su kao plemenske vojvode. Tokom vladavine poslednjeg Karolinga Ludviga Deteta (899-911) vojvode su izvršile odlučujući napredak ka putu da postanu kraljevi u svojim vojvodstvima.
Crkva nikad ne bi mogla da privoli vojvode da izaberu novog kralja da nije bilo opasnosti od Mađara. Stoga su vojvode pokušale da se sporazumeju, te su za kraja izabrali najslabijeg među sobom Konrada Frankonskog (911-918). Kako je on bio nemoćan da zaštiti crkvu od pohlepe vojvoda i zemlju od Mađara vojvode su izabrale za kralja najmoćnijeg od njih, Henriha I Ptičara, vojvodu Saksonije.
Henrih I (919-936) se smesta dao na posao da bi rešio problem vojvoda. Njegov prvi korak bio je razjašnjenje njihovog odnosa prema kruni, pri čemu je zahtevao da mu učine omaž i ostanu njegovi vazali za svoju dužnost. Polapski Sloveni, koje je Karlo Veliki bio pokorio su, do ovog vremena, slabo ispunjavali svoje obaveze i stalno vodili pogranične ratove sa Nemcima. Henrih je ubrzo po dolasku na vlast krenuo na njih. Osvojio je glavni grad Glomačana, Hanu, što je propraćeno stravičnim masakrom u kome je pobijeno sve odraslo stanovništvo oba pola, a potom je pokorio čitavu lužičko-srpsku grupu Slovena. Zauzeo je i Branibor (Brandenburg) u zemlji Ljutića, a još nekoliko slovenskih plemena priznalo je pokornost i počelo da plaća danak. U ovo vreme ojačala je mađarska sila, koja je prodirala u Nemačku kroz Bavarsku i Saksoniju. Henrih I je izvršio vojnu reformu, stvorivši brojnu, teško naoružanu oklopljenu konjicu. Suzbio je Mađare 933. godine i pomogao prelatima da povrate otete posede. Njega je nasledio njegov sin Oton I, koji je konačno pobedio Mađare na Lehu, kod Augzburga, 955. godine. Tom prilikom zarobljena su trojica mađarskih vođa koji su pogubljeni zajedno sa mnogim zarobljenicima. U isto vreme on je težio da trajnije učvrsti očeva osvajanja tako što je forsirao hrišćanstvo među Slovenima, pozivajući nemačke koloniste da se naseljavaju s one strane Sale i Labe, te je organizovao dve pogranične marke.
Oton I (936-973) je nazivan i Veliki. U Nemačkoj je nastavio politiku svog oca. Kada je vojvoda Frankonije, mlađi brat kralja Konrada umro, Oton je njegovo mesto ostavio prazno, vladajući tom zemljom direktno. Podrškom crkve i njenim jačanjem Oton je stvorio pouzdanu vojsku i postavio moćne prijatelje krune u svim vojvodstvima. Njegovu vojsku predstavljali su saksonski kontigenti i ljudi koje mu je slala crkva sa svojih imanja. Pored pobede nad Mađarima pokorio je i Slovene na teritorijama između Labe i Odre i tu krenuo da osniva gradove i naseljava nemačke koloniste. Posle smrti Rudolfa I, kralja Burgundije, njegov sin nije uspeo da osvoji ponovo Italiju, mada je prisajedinjenje izgledalo moguće. Posle smrti Rudolfa II 937. godine Hugo od Arloa je prigrabio Burgundiju, ali ga je Oton isterao i stavio sina pokojnog kralja pod svoju zaštitu. 14 godina kasnije upao je u Lombardiju 951. godine. Rimsko plemstvo se sada našlo suočeno sa velikom pretnjom i nije baš bilo oduševljeno idejom oživljavanja carske vlasti. Na njihovu sreću u Nemačkoj je izbio ustanak velikog plemstva i dogodili se novi ugarski upadi pa je Oton tek 11 godina kasnije poveo vojsku na Rim i svečano krunisan za cara, kada ga je papa, potpuno nemoćan da izađe na kraj sa buntovnim feudalcima, pozvao u pomoć. Tako je 962. godine obnovljeno Rimsko Carstvo, doduše teritorijalno manje od «originala».
Njegovi sin i unuk Oton II (973-983) i Oton III (983-1002) usredsredili su svoju pažnju na Italiju. Oton II je kao svoju prvu dužnost smatrao da treba da izvrši ono što nije uspeo njegov otac, tj. da osvoji jug Italije. Ali Arabljani u službi Vizantije su ga žestoko porazili, i Oton II je umro u jeku priprema za novi pohod na Italiju, deset godina kasnije.Iste godine dolazi do opšteg ustanka polapskih Slovena protiv nemačke okupacije. Uništena je nasilno uvedena hrišćansko-nemačka crkva i Sloveni su se vratili paganstvu. Da je Oton III bio u zrelom dobu, kao što nije, jer je na presto stupio sa tri godine, carska vlast je možda mogla i da se učvrsti u Toskani i Romanji. Kada je postao punoletan i preuzeo vlast, počeo je da kuje planove o velikoj državi koja bi obuhvatala čitav zapadni svet i sve vreme je živeo u Rimu, novoj prestonici te buduće države, slabo se interesujući za stvari u Nemačkoj. Za papu je postavio svog učitelja Gerberta, pod imenom – Silvester II. Ubrzo po njegovom dolasku na vlast Danci su se odrekli hrišćanstva i zbacili nemačku vlast. Njih sede polapski Sloveni koji su u junu 983. godine osvojili Havelberg i Branibor i prodrli na nemačku teritoriju, preko reke Labe. Iako je saksonska aristokratija uspela teškom mukom da spreči dalje upade, spaljen je Hamburg, a teritorije sa one strane srednje Labe izgubljene su. Kako Oton III nije imao dece nasledio ga je poglavar mlađeg ogranka porodice, njegov brat od strica, Henrih II (1002-1024). Njegove zemlje i interesi su se nalazili većim delom u Bavarskoj tako da nije mogao da utiče na vernost Saksonaca. Vodio je neuspešne ratove u Poljskoj i bojeći se da mu druga slovenska plemena ne udare s leđa, priznao im je nezavisnost u zamenu za neznatan danak (koji je i takav neredovno plaćan). Kada je on umro, plemstvo je za kralja izabralo Konrada Salijskog (1024-1039), vojvodu Frankonije i potomka kćerke Otona I. On nije mogao bogzna šta da učini sem da pokuša da povrati izgubljene pozicije monarhije u Nemačkoj. Konrad traži novi oslonac i nalazi ga među nižim feudalcima, riterima. Nastojao je da ne dozvoli nasleđivanje vojvodstava, ali je zato nasleđivanje malih imanja u njegovo vreme postalo pravilo. Počeo je da zahteva vojnu službu od ritera, koji nisu bili njegovi neposredni vazali. U Italiji je podržavao sitne feudalce – valvasore protiv krupnih feudalaca – kapetana. U njegovo doba carstvu je pripojena Burgundija. Njegov sin Henrih III Crni (1039-1056) započeo je da jača kraljevsku vlast na mnogo sigurnijim osnovama. Henrih je spoznao da je uprava nad crkvenim feudima bila odviše slab temelj za jaku monarhiju, te je započeo izgradnju zamkova u Tiringiji i južnoj Saksoniji, dovodeći u njih kao posadu ministerijalce sa svojih švapskih zemalja. Pomoću njih je započeo preuzimanje vojvodskih prava u južnoj Saksoniji. Njegova vladavina izazvala je napetost u carstvu jer je crkva htela da prekine kontrolu krune nad prelatima, a plemstvo i slobodni ljudi Saksonije su bili uznemireni gradnjom zamkova. Henrih se umešao u poslove papstva. Henrih je zbacio svu trojicu pretendenata pa papski presto i tako oslobodio papsku stolicu potčinjenosti italijanskih feudalcima i potčinio je papstvo svojoj vlasti. Papa Lav IX koga je on postavio bio je oduševljeni pristalica klinijevske reforme. Na papskom dvoru moć i uticaju sada počinju da stiču pristalice ekstremne klinijevske struje koji propovedaju da je duhovna vlast iznad svetovne.
Kada je Henrih III umro nasledio ga je njegov maloletni sin Henrih IV (1056-1106) pa su u njegovo ime upravljali regenti. Ovo doba postaje izuzetno plodno za pripadnike ekstremne klinijevske linije. Kada je najvatreniji među reformatorima crkve Hildebrand postao papa Grgur VII došlo je do sukoba jer je on smatrao kralja za neku vrstu šefa policije. Da bi sebi obezbedio oslonac protiv carske vlasti Grgur VII je sklopio savez sa Normanima iz Južne Italije i sa moćnim toskanskim markizatom. Čim je Henrih IV postao punoletan (1065), nastavio je očevu žustru politiku. Za svoju prestonicu odabrao je Goslar u južnosaksonskim planinama Harc. Goslar je Henrih odabrao zbog blizine najznačajnijih rudnika srebra u Nemačkoj. 1074. godine Grgur je smenio nekoliko nemačkih episkopa koji su po njegovom mišljenju bili nepravilno postavljeni. Henrih je oslonac tražio u Saksoniji, gde je plemićima oduzimao zemlju, gradio zamkove i da povećava kuluk. Saksonska aristokratija se podigla na ustanak, a uskoro su joj se pridružili i seljaci, koji su, sa svoje strane, krenuli da napadaju aristokratiju, pa se ona na kraju izmirila sa Henrihom, te je ustanak slomljen. Već 1075. godine Henrih je zadao poraz onom deu aristokratije koja se nije bila izmirila s njim i da učini kraj ustanku feudalaca. Upravo tada počinje i njegova borba sa Grgurom VII. Car je postavio nekoliko episkopa na upražnjena mesta, na šta je Grgur odgovorio caru poslanicom punom pretnji u decembru 1075. godine. Henrih je tada sazvao koncil u Vormsu, u januaru 1076. godine, gde je proglašeno zbacivanje pape. Na ovo je Grgur reagovao svojim koncilom na kome je lišio Henriha vlasti i izbacio ga iz crkve. Grgur VII je izopštio Henriha što su Saksonci jedva dočekali te su podigli ustanak, objavivši da će izabrati novog kralja ako se Henrih ne pomiri sa papom. U oktobru 1076. godine, u Trijeru, rešeno je da je Henrih IV dužan, pošto se privremeno odrekne vlasti, da izjavi pokornost papi.
Da bi to sprečili Saksonci su nadgledali sve puteve, ali je Henrih uspeo da se provuče i ponizivši se u Kanosi u januaru 1077. godine, stekao papski oproštaj. Henrih je potom porazio Saksonce u nizu dugih, krvavih ratova.. Oko 1080. godine Henrihov položaj se popravio, te je on odredio novog papu, tačnije antipapu Klimenta III i krenuo na Rim da se kruniše carskom krunom, 1084. godine. Zavladao je delom grada, dok se papa utvrdio u Anđeoskoj tvrđavi. Na ulicama grada nastao je pokolj. Papu je od propasti spasila intervencija Normana, koje je doveo Robert Gviskar, u strahu za svoje posede ukoliko Henrih pobedi papu. Njegove trupe su strahovito opljačkale grad, koji je već bio postradao od Nemaca, a zarobljeno je mnogo ljudi i prodato u ropstvo. Kako je Normane bio pozvao Grgur i on je morao da napusti grad kada se normanska vojska povukla. Ali ovim borba nije okončana, pošto su i Grgurovi naslednici nastavili borbu protiv Henriha, u čemu se naročito istakao papa Urban II. Henrih IV je umro 1106. godine i nasledio ga je njegov sin Henrih V, koji je malo mogao da učini da obuzda nemačke kneževe koji su, koristeći sukob sa saksoncima, uvećali svoju moć. Borba sa papstvom okončana je 1122. godine takozvanim Vormskim konkordatom. Episkope sada bira sveštenstvo, a pri tome se ti izbori u Nemačkoj vrše u prisustvu cara ili carskog delegata i oni imaju pravo da se umešaju u slučaju neslaganja. Predaju skiptra koji simbolično predstavlja vlast nad zemljama episkopije predaje car, a potom je vršena predaja prstena i štapa od strane duhovnih vlasti. Car se nije smeo mešati u dešavanja u Italiji, a duhovna investitura prethodila je laičkoj. Pošto je Henrih V umro bez naslednika, kneževi su ugrabili priliku pa su postavili za kralja naslednika doma Bilunga, Lotara od Suplinburga (1125-1137), vojvodu Saksonije. Veći deo njegove vladavine ispunjen je građanskim ratom sa Fridrihom Švapskim. Opet koristeći gužvu kneževi su učvrstili svoju vlast u svim krajevima zemlje. Sitni feudalci i vitezovi su prisiljavali sitne posednike da postanu kmetovi i vlasteoski sistem je čvrsto uspostavljen u najvećem delu Nemačke.
Nemačka kao samostalna država izdvojila se iz monarhije Karla Velikog na osnovu Verdenskog ugovora 843. godine. Pored svih prekorajnskih oblasti Ludvigu Nemačkom su pripale još i zemlje duž same Rajne. Ova teritorija se konačno izdvojila iz franačke države krajem IX veka. Nemačka nije predstavljala jedinstvenu državu ni u etničkom, ni u političkom pogledu. Ona se delila na 4 faktički samostalna plemenska vojvodstva, Švapska (duž gornjeg Dunava), Bavarska (istočno od reke Leha), Frankonija (srednja Rajna i Majna) i Saksonija sa Tiringijom (od Vezera do Labe). U prvoj polovini X veka, ovim vojvodstvima se pridružila i Lotaringija (od ušća Rajne i Šelde do gornje Rajne)
Po političkoj tradiciji i strukturi Istočna franačka država u potpunosti se razlikovala od svog zapadnog suseda. Nijedna od ovih oblasti nije bila deo rimskog carstva, sem Lorene i Zapadne Frankonije. Franačko kraljevstvo bio je delo kralja Pipina. Osvajanje Saksonije je bilo čisto karolinški poduhvat – započeo ga je Karlo Martel, a dovršio Karo Veliki. U većem delu Istočne Franačke države nije bilo organizovanih grofovija. Saksonci i Bavarci su bili različiti narodi. Kada njihovi vladari nisu uspeli da zaštite zemlju od Vikinga i Mađara, potražili su lokalno vođstvo. Ove vođe uzele su titule vojvoda i poznati su kao plemenske vojvode. Tokom vladavine poslednjeg Karolinga Ludviga Deteta (899-911) vojvode su izvršile odlučujući napredak ka putu da postanu kraljevi u svojim vojvodstvima.
Crkva nikad ne bi mogla da privoli vojvode da izaberu novog kralja da nije bilo opasnosti od Mađara. Stoga su vojvode pokušale da se sporazumeju, te su za kraja izabrali najslabijeg među sobom Konrada Frankonskog (911-918). Kako je on bio nemoćan da zaštiti crkvu od pohlepe vojvoda i zemlju od Mađara vojvode su izabrale za kralja najmoćnijeg od njih, Henriha I Ptičara, vojvodu Saksonije.
Henrih I (919-936) se smesta dao na posao da bi rešio problem vojvoda. Njegov prvi korak bio je razjašnjenje njihovog odnosa prema kruni, pri čemu je zahtevao da mu učine omaž i ostanu njegovi vazali za svoju dužnost. Polapski Sloveni, koje je Karlo Veliki bio pokorio su, do ovog vremena, slabo ispunjavali svoje obaveze i stalno vodili pogranične ratove sa Nemcima. Henrih je ubrzo po dolasku na vlast krenuo na njih. Osvojio je glavni grad Glomačana, Hanu, što je propraćeno stravičnim masakrom u kome je pobijeno sve odraslo stanovništvo oba pola, a potom je pokorio čitavu lužičko-srpsku grupu Slovena. Zauzeo je i Branibor (Brandenburg) u zemlji Ljutića, a još nekoliko slovenskih plemena priznalo je pokornost i počelo da plaća danak. U ovo vreme ojačala je mađarska sila, koja je prodirala u Nemačku kroz Bavarsku i Saksoniju. Henrih I je izvršio vojnu reformu, stvorivši brojnu, teško naoružanu oklopljenu konjicu. Suzbio je Mađare 933. godine i pomogao prelatima da povrate otete posede. Njega je nasledio njegov sin Oton I, koji je konačno pobedio Mađare na Lehu, kod Augzburga, 955. godine. Tom prilikom zarobljena su trojica mađarskih vođa koji su pogubljeni zajedno sa mnogim zarobljenicima. U isto vreme on je težio da trajnije učvrsti očeva osvajanja tako što je forsirao hrišćanstvo među Slovenima, pozivajući nemačke koloniste da se naseljavaju s one strane Sale i Labe, te je organizovao dve pogranične marke.
Oton I (936-973) je nazivan i Veliki. U Nemačkoj je nastavio politiku svog oca. Kada je vojvoda Frankonije, mlađi brat kralja Konrada umro, Oton je njegovo mesto ostavio prazno, vladajući tom zemljom direktno. Podrškom crkve i njenim jačanjem Oton je stvorio pouzdanu vojsku i postavio moćne prijatelje krune u svim vojvodstvima. Njegovu vojsku predstavljali su saksonski kontigenti i ljudi koje mu je slala crkva sa svojih imanja. Pored pobede nad Mađarima pokorio je i Slovene na teritorijama između Labe i Odre i tu krenuo da osniva gradove i naseljava nemačke koloniste. Posle smrti Rudolfa I, kralja Burgundije, njegov sin nije uspeo da osvoji ponovo Italiju, mada je prisajedinjenje izgledalo moguće. Posle smrti Rudolfa II 937. godine Hugo od Arloa je prigrabio Burgundiju, ali ga je Oton isterao i stavio sina pokojnog kralja pod svoju zaštitu. 14 godina kasnije upao je u Lombardiju 951. godine. Rimsko plemstvo se sada našlo suočeno sa velikom pretnjom i nije baš bilo oduševljeno idejom oživljavanja carske vlasti. Na njihovu sreću u Nemačkoj je izbio ustanak velikog plemstva i dogodili se novi ugarski upadi pa je Oton tek 11 godina kasnije poveo vojsku na Rim i svečano krunisan za cara, kada ga je papa, potpuno nemoćan da izađe na kraj sa buntovnim feudalcima, pozvao u pomoć. Tako je 962. godine obnovljeno Rimsko Carstvo, doduše teritorijalno manje od «originala».
Njegovi sin i unuk Oton II (973-983) i Oton III (983-1002) usredsredili su svoju pažnju na Italiju. Oton II je kao svoju prvu dužnost smatrao da treba da izvrši ono što nije uspeo njegov otac, tj. da osvoji jug Italije. Ali Arabljani u službi Vizantije su ga žestoko porazili, i Oton II je umro u jeku priprema za novi pohod na Italiju, deset godina kasnije.Iste godine dolazi do opšteg ustanka polapskih Slovena protiv nemačke okupacije. Uništena je nasilno uvedena hrišćansko-nemačka crkva i Sloveni su se vratili paganstvu. Da je Oton III bio u zrelom dobu, kao što nije, jer je na presto stupio sa tri godine, carska vlast je možda mogla i da se učvrsti u Toskani i Romanji. Kada je postao punoletan i preuzeo vlast, počeo je da kuje planove o velikoj državi koja bi obuhvatala čitav zapadni svet i sve vreme je živeo u Rimu, novoj prestonici te buduće države, slabo se interesujući za stvari u Nemačkoj. Za papu je postavio svog učitelja Gerberta, pod imenom – Silvester II. Ubrzo po njegovom dolasku na vlast Danci su se odrekli hrišćanstva i zbacili nemačku vlast. Njih sede polapski Sloveni koji su u junu 983. godine osvojili Havelberg i Branibor i prodrli na nemačku teritoriju, preko reke Labe. Iako je saksonska aristokratija uspela teškom mukom da spreči dalje upade, spaljen je Hamburg, a teritorije sa one strane srednje Labe izgubljene su. Kako Oton III nije imao dece nasledio ga je poglavar mlađeg ogranka porodice, njegov brat od strica, Henrih II (1002-1024). Njegove zemlje i interesi su se nalazili većim delom u Bavarskoj tako da nije mogao da utiče na vernost Saksonaca. Vodio je neuspešne ratove u Poljskoj i bojeći se da mu druga slovenska plemena ne udare s leđa, priznao im je nezavisnost u zamenu za neznatan danak (koji je i takav neredovno plaćan). Kada je on umro, plemstvo je za kralja izabralo Konrada Salijskog (1024-1039), vojvodu Frankonije i potomka kćerke Otona I. On nije mogao bogzna šta da učini sem da pokuša da povrati izgubljene pozicije monarhije u Nemačkoj. Konrad traži novi oslonac i nalazi ga među nižim feudalcima, riterima. Nastojao je da ne dozvoli nasleđivanje vojvodstava, ali je zato nasleđivanje malih imanja u njegovo vreme postalo pravilo. Počeo je da zahteva vojnu službu od ritera, koji nisu bili njegovi neposredni vazali. U Italiji je podržavao sitne feudalce – valvasore protiv krupnih feudalaca – kapetana. U njegovo doba carstvu je pripojena Burgundija. Njegov sin Henrih III Crni (1039-1056) započeo je da jača kraljevsku vlast na mnogo sigurnijim osnovama. Henrih je spoznao da je uprava nad crkvenim feudima bila odviše slab temelj za jaku monarhiju, te je započeo izgradnju zamkova u Tiringiji i južnoj Saksoniji, dovodeći u njih kao posadu ministerijalce sa svojih švapskih zemalja. Pomoću njih je započeo preuzimanje vojvodskih prava u južnoj Saksoniji. Njegova vladavina izazvala je napetost u carstvu jer je crkva htela da prekine kontrolu krune nad prelatima, a plemstvo i slobodni ljudi Saksonije su bili uznemireni gradnjom zamkova. Henrih se umešao u poslove papstva. Henrih je zbacio svu trojicu pretendenata pa papski presto i tako oslobodio papsku stolicu potčinjenosti italijanskih feudalcima i potčinio je papstvo svojoj vlasti. Papa Lav IX koga je on postavio bio je oduševljeni pristalica klinijevske reforme. Na papskom dvoru moć i uticaju sada počinju da stiču pristalice ekstremne klinijevske struje koji propovedaju da je duhovna vlast iznad svetovne.
Kada je Henrih III umro nasledio ga je njegov maloletni sin Henrih IV (1056-1106) pa su u njegovo ime upravljali regenti. Ovo doba postaje izuzetno plodno za pripadnike ekstremne klinijevske linije. Kada je najvatreniji među reformatorima crkve Hildebrand postao papa Grgur VII došlo je do sukoba jer je on smatrao kralja za neku vrstu šefa policije. Da bi sebi obezbedio oslonac protiv carske vlasti Grgur VII je sklopio savez sa Normanima iz Južne Italije i sa moćnim toskanskim markizatom. Čim je Henrih IV postao punoletan (1065), nastavio je očevu žustru politiku. Za svoju prestonicu odabrao je Goslar u južnosaksonskim planinama Harc. Goslar je Henrih odabrao zbog blizine najznačajnijih rudnika srebra u Nemačkoj. 1074. godine Grgur je smenio nekoliko nemačkih episkopa koji su po njegovom mišljenju bili nepravilno postavljeni. Henrih je oslonac tražio u Saksoniji, gde je plemićima oduzimao zemlju, gradio zamkove i da povećava kuluk. Saksonska aristokratija se podigla na ustanak, a uskoro su joj se pridružili i seljaci, koji su, sa svoje strane, krenuli da napadaju aristokratiju, pa se ona na kraju izmirila sa Henrihom, te je ustanak slomljen. Već 1075. godine Henrih je zadao poraz onom deu aristokratije koja se nije bila izmirila s njim i da učini kraj ustanku feudalaca. Upravo tada počinje i njegova borba sa Grgurom VII. Car je postavio nekoliko episkopa na upražnjena mesta, na šta je Grgur odgovorio caru poslanicom punom pretnji u decembru 1075. godine. Henrih je tada sazvao koncil u Vormsu, u januaru 1076. godine, gde je proglašeno zbacivanje pape. Na ovo je Grgur reagovao svojim koncilom na kome je lišio Henriha vlasti i izbacio ga iz crkve. Grgur VII je izopštio Henriha što su Saksonci jedva dočekali te su podigli ustanak, objavivši da će izabrati novog kralja ako se Henrih ne pomiri sa papom. U oktobru 1076. godine, u Trijeru, rešeno je da je Henrih IV dužan, pošto se privremeno odrekne vlasti, da izjavi pokornost papi.
Da bi to sprečili Saksonci su nadgledali sve puteve, ali je Henrih uspeo da se provuče i ponizivši se u Kanosi u januaru 1077. godine, stekao papski oproštaj. Henrih je potom porazio Saksonce u nizu dugih, krvavih ratova.. Oko 1080. godine Henrihov položaj se popravio, te je on odredio novog papu, tačnije antipapu Klimenta III i krenuo na Rim da se kruniše carskom krunom, 1084. godine. Zavladao je delom grada, dok se papa utvrdio u Anđeoskoj tvrđavi. Na ulicama grada nastao je pokolj. Papu je od propasti spasila intervencija Normana, koje je doveo Robert Gviskar, u strahu za svoje posede ukoliko Henrih pobedi papu. Njegove trupe su strahovito opljačkale grad, koji je već bio postradao od Nemaca, a zarobljeno je mnogo ljudi i prodato u ropstvo. Kako je Normane bio pozvao Grgur i on je morao da napusti grad kada se normanska vojska povukla. Ali ovim borba nije okončana, pošto su i Grgurovi naslednici nastavili borbu protiv Henriha, u čemu se naročito istakao papa Urban II. Henrih IV je umro 1106. godine i nasledio ga je njegov sin Henrih V, koji je malo mogao da učini da obuzda nemačke kneževe koji su, koristeći sukob sa saksoncima, uvećali svoju moć. Borba sa papstvom okončana je 1122. godine takozvanim Vormskim konkordatom. Episkope sada bira sveštenstvo, a pri tome se ti izbori u Nemačkoj vrše u prisustvu cara ili carskog delegata i oni imaju pravo da se umešaju u slučaju neslaganja. Predaju skiptra koji simbolično predstavlja vlast nad zemljama episkopije predaje car, a potom je vršena predaja prstena i štapa od strane duhovnih vlasti. Car se nije smeo mešati u dešavanja u Italiji, a duhovna investitura prethodila je laičkoj. Pošto je Henrih V umro bez naslednika, kneževi su ugrabili priliku pa su postavili za kralja naslednika doma Bilunga, Lotara od Suplinburga (1125-1137), vojvodu Saksonije. Veći deo njegove vladavine ispunjen je građanskim ratom sa Fridrihom Švapskim. Opet koristeći gužvu kneževi su učvrstili svoju vlast u svim krajevima zemlje. Sitni feudalci i vitezovi su prisiljavali sitne posednike da postanu kmetovi i vlasteoski sistem je čvrsto uspostavljen u najvećem delu Nemačke.
Нема коментара:
Постави коментар