Saksonci i Normani u Engleskoj (X – polovina XII veka)
Duga borba protiv Danaca koja je obeležila X i XI vek ujedinila je Englesku u jedinstvenu državu. I mada Alfred Veliki (871-899) nikada nije bio kralj cele Engleske, on je bio jedini engleski kralj. Njegovi sin i unuk Edvard Stariji (899-925) i Etelstan (925-939) osvojili su oblasti koje su držali Danci pa su njihovi naslednici bili gospodari celokupnog engleskog kraljevstva. Oblast danskog prava bila je zemlja slobodnih seljaka na kojoj su vlastelinstva sa domenima bila gotovo nepoznata. Upravni aparat anglosaksonske države bio je daleko bolje organizovan nego bilo koji drugi u Zapadnoj Evropi. Kralj je posedovao prostrani domen koji se sastojao iz poseda razbacanih širom Engleske. Svaki sposoban Englez bio je dužan da na njegov poziv vrši vojnu službu. U svakoj grofoviji kralj je imao jednog agenta koga je imenovao, smenjivao i imao nad njim potpunu vlast, a titula mu je bila šerif.
Anglosaksonska država je takođe imala jednu skupštinu koja se zvala vitan. To je bila skupština velikaša kraljevstva – činovnika, zemljoposednika i prelata. Kralj i vitan su zajedno birali najznačajnije mesne činovnike – erldormene. Opšte sprovođenje zakona bilo je prepušteno lokalnim sudovima. U Engleskoj su postojale četiri klase stanovnika; plemeniti ljudi, tejni (ratnici sa zemljom), sokmeni (poluzavisni ljudi) i mala količina robova.
Početkom XI veka u Englesku su još jednom upali Danci. Ovog puta nisu bili pljačkaši već velika flota koju su predvodili švedski kralj Sven i njegov sin Knut. Edmund Gvozdeni bok je u leto 1016. godine zaključio sa Knutom sporazum, te je Engleska podeljena između njih dvojice. Pošto je Edmund uskoro umro Knut (1016-1035) je postao kralj čitave Engleske. Kada je on umro, njegovi naslednici su se otimali o danski presto i nisu bili u stanju da se održe u Engleskoj. Vitan je za kralja odredio Edvarda Ispovednika, mlađeg brata Edmunda Gvozdenog boka.
Viljem Osvajač, vojvoda Normandije, smatrao je da je on logičan naslednik svog bezdetnog rođaka Edvarda. Godine 1051. Viljem je uočio priliku da se, koristeći sukob Godvina, erla Eseksa i Edvardovih normanskih prijatelja, primakne cilju. Edvard i Godvin su se uskoro izmirili, tako da je Harold, posle očeve smrti, postao erl Veseksa. Kada je Edvard umro 1066.godine vitan je Harolda izabrao za kralja. Samim time prekršio je obećanje dato ranije Viljemu u zamenu za slobodu svog sina. Viljem je poslao glasnike papi koji je podržao Viljemove namere. Pošto Viljemovi vazali nisu hteli da mu pomognu, on je pozvao pustolove da mu pomognu u ostvarenju cilja. U septembru 1066. godine normandijski vojvoda iskrcao se u Englesku s vojskom sastavljenom od normandijskih ritera i mnoštva flamanskih, bretonskih i pikardijskih avanturista. Harold nije imao preteranu podršku u Engleskoj, ali je rešio da se brani pod svaku cenu. Kada je saznao da su Tostig, njegov stariji brat i norveški kralj Harold zauzeli Nortambriju, on je tamo poslao svoju vojsku kojom je porazio protivnika kod Stanford Bridža i zatim krenuo ka jugu u susret Viljemu. 14.10.1066. godine njihove vojske susrele su se kod Hejstingsa. Haroldova premorena vojska nije mogla da se odupre Viljemu, čija je normanska konjica razbucala protivničke redove. Međutim konjanici nisu mogli da poraze kraljevske telohranitelje i ono malo profesionalnih vojnika što je bilo prisutno, pa je Viljem verovatno iscenirao lažno povlačenje. Čim su se saksonski redovi proredili njegova konjica je bez problema savladala protivničku pešadiju. Harold i njegova braća izginuli su u bici, zajedno sa svojim ljudima. Viljem osvajač ušao je u London 25.12.1066. godine i krunisao se za kralja Engleske u Vestminsterskoj opatiji. 1069. godine ceo sever zemlje se pobunio protiv novog kralja. U tom ustanku glavnu ulogu odigralo je mnogobrojno slobodno seljaštvo SI Engleske. Viljem je uspeo da uguši ustanak i surovo se obračunao sa seljacima. Jorška dolina, centar ustanka, bila je pretvorena u pustinju. Konfiskacije zemlje koje su počele već posle prvih Viljemovih uspeha, posle konačnog osvajanja zemlje uzele su ogromne razmere. Skoro čitavo anglosaksonsko plemstvo bilo je lišeno svojih poseda.
Da bi osigurao stečeno, Viljem je stvorio velike centralizovane oblasti prema Škotima i dodelio ih normanskim feudalcima. Zatim je duž velške granice stvorio 3 centralna poseda i tako sučelio protivnicima niz veleposeda sposobnih da se sami brane. Svaki posednik, Norman ili Saksonac bio je obavezan da pošalje određeni broj vitezova u kraljevsku vojsku. Ukupan broj tako obezbeđene vojske bio je oko 5000 vitezova. Viljem je izgradio veliki broj zamkova i podsticao i druge feudalce da ih podižu i tako stvorio ogroman sistem utvrđenja koji je strahovito otežavao potencijalnom protivniku laku pobedu. Razdvojio je svetovna i crkvena ovlašćenja da bi ih uskladio sa kontinentalnim običajima. Obećao je da neće menjati drevne engleske običaje i priznati darove anglosaksonskih kraljeva.
Uskoro su feudi na granici počeli da se šire ka nizijama južnog Velsa i proširili svoja osvajanja uz rečne doline u brda. Viljem je uvideo da mora da se bori da održi i uveća moć krune i njenih predstavnika šerifa, jer su baroni počeli da jačaju uvećanjem svojih poseda.
Spomenik deljenja zemlje između novog kralja i normandijskih feudalaca predstavlja poznata Knjiga strašnog suda, sastavljena 1086. godine na osnovu podataka koje su dali narodni predstavnici. U knjizi su se nalazili tačni podaci o posedima pojedinaca, kao i približni prihodi poseda u novcu. Kralj je hteo da bude tačno obavešten o sredstvima i prihodima svakog svog vazala da bi prema tome zahtevao od njega feudalnu službu i poreze. Viljem je vladao gvozdenom rukom, a svojom džinovskom pojavom, mračnim pogledom i krajnjom nedruštvenošću, te bez osećaja za milost u nastupima gneva, ulivao je strahopoštovanje. Na čelo okruga doveo je šerife, službena lica koja je lično imenovao na te funkcije. Svi krupni feudalci dobijali su sada svoju zemlju neposredno od kralja i postajali njegovi vazali. U organizaciji lokalne uprave kralj je težio da se osloni na predfeudalne ustanove Anglo-Sasa. On je iskoristio stare skupštine satnija i grofovija za svoje fiskalne ciljeve, za razrezivanje poreza, za sud, za vladine istrage a naročito za sastavljanje Knjige strašnog suda.
Svoje posede Viljem je uvećao stvaranjem lovačkih zabrana. U oblastima koje su bile određene isključivo za kraljevski lov rušena su čitava sela, a njihovi stanovnici su proterivani. Ko god bi se usudio da bez dozvole lovi u kraljevskoj šum za kaznu je ostajao bez očiju.
Svoju državu podelio je, pred smrt na svoja tri sina. Robert je dobio Normandiju, Viljem Riđi (1087-1100) dobio je engleski tron, a Henri (najmlađi) nekoliko normanskih imanja. Viljema Riđeg pohlepa je navela da ostvari većinu svih feudalnih prava koja su mogla da donose novac. Bio je tako primoran da se suoči sa nekoliko ustanaka barona, izazvanih njegovim zloupotrebama. Kralj i njegov savetnik Ranulf Flambard bili su pravi majstori da od naroda iscede novac. Tako je Viljem 1094. godine naredio da se u Normandiju pošalje 20 000 pešaka. Ranulf je naredio narodnoj vojsci da se okupi u Hastingsu, gde je vojnicima oduzeo sav novac koji su imali i naredio im da se raziđu kućama. Pored ovoga, Viljem i Robert su se vreme podmetali jedan drugom i smatrali da obojica imaju pravo da upravljaju zemljama onog drugog. Konačno, Robert je založio svoje vojvodstvo Viljemu i krenuo u Prvi krstaški rat. Nedugo potom Viljem je u lovu ubijen strelom, te je njegov brat Henri došao na presto, nakon što je prvo osigurao kraljevsku riznicu u vinčesterskom zamku.
Kralj Henri I (1100-1135) bio je energičan i uspešan vladar i sposoban ratnik. Brzo je ugušio ustanak barona, a zatim prešao u Normandiju i posle duge borbe zarobio svog brata. Henri je umirio Englesku i uvećao kraljevsku moć. Da bi dobio naklonost barona objavio je povelju, prvu englesku Povelju sloboda. U njoj je obećao da će ukinuti sve zloupotrebe feudalnih prava koje su sebi dozvolili njegovi prethodnici u odnosima prema baronima i crkvi. Kada je 1102. godine na zapadu Engleske dignut ustanak feudalaca protiv Henrija, većina barona sa riterima i seljačkim gornjim slojem stala je na stranu Henrija. Postepeno je uspeo da učvrsti kraljevsku vlast, organizujući i dovodeći u red administraciju, sudstvo i finansije. Sada je definitivno formirana kraljevska kurija. Za razliku od feudalnog Velikog saveta koji se sastojao od duhovnih i svetovnih barona i koji je kralj s vremena na vreme sazivao radi važnijih savetovanja u kraljevsku su kuriju ulazili stalni kraljevski savetnici koji su se bavili tekućim poslovima uprave, sudstva i finansija. Članovi kurije zasedali su u tkzv. dvorani šahovske table (po kockastom suknu koje je prekrivalo sto u sali). Tu su oni primali novčane račune šerifa i kontrolisali prihode i rashode državne kase. Henri I je ustanovio kraljevske sudije kao redovan deo svoje administracije i poslao ih kroz Englesku da rešavaju sporove. Odredio je trojicu komornika sa svog dvora i postavio ih u Vinčesteru kao stalne finansijske činovnike. Henrijev rizničar stvorio je sistem vođenja knjiga državnih prihoda. Sva puta godišnje šerifi su dolazili u Vinčester da bi položili račune i isplatili predviđene rente. Tako se znalo tačno koliki je kraljev prihod i što je još važnije ko mu šta duguje.
Engleska u ovo vreme počinje da naveliko trguje vunom, u prvom redu sa Flandrijom. Prvi ugovori Engleske s flandrijskim trgovcima zaključeni su 1101. i 1103. godine U selo prodire kupac vune, posrednik, koji vunu nabavlja kod seljaka u malim količinama. Među proizvođačima vune za prodaju na prvom mestu stajali su manastiri. Oni su velike komplekse zemlje pretvarali u pašnjake za ovce. Sem vune, Engleska izvozi još i kalaj, olovo i gvožđe.
Pošto je njegov sin Viljem nestao u brodolomu u toku jedne oluje, Henri je morao da natera engleske prelate i barone da se zakunu na vernost njegovoj kćerki Matildi, ženi grofa Anžua, Žofroa. Kada je Henri umro, njegov sinovac Stefan požurio je u Englesku da uzme krunu, ali su Matilda i Žofroa napali njegove posede. Žofroa je upao u Normandiju, dok je Matilda došla u Englesku. Celokupna Stefanova vladavina (1135-1154) bila je ispunjena građanskim ratom između dve strane, što je bila savršena prilika za barone da uvećaju svoje posede. Najzad, na inicijativu višeg sveštenstva, baroni su se sporazumeli. 1153. godine zaključen je ugovor između Stevana i Matildinog sina Henrija, anžujskog grofa, po kome je za kralja priznat Stevan, a posle njegove smrti presto je trebalo da pripadne Henriju. Ubrzo posle ovog sporazuma, Stevan je umro (1154), a obnova autoriteta kraljevske vlasti pala je u deo novom kralju Henriju II Anžujskom, osnivaču anžujske dinastije ili kako se još zove, dinastije Plantageneta.
Duga borba protiv Danaca koja je obeležila X i XI vek ujedinila je Englesku u jedinstvenu državu. I mada Alfred Veliki (871-899) nikada nije bio kralj cele Engleske, on je bio jedini engleski kralj. Njegovi sin i unuk Edvard Stariji (899-925) i Etelstan (925-939) osvojili su oblasti koje su držali Danci pa su njihovi naslednici bili gospodari celokupnog engleskog kraljevstva. Oblast danskog prava bila je zemlja slobodnih seljaka na kojoj su vlastelinstva sa domenima bila gotovo nepoznata. Upravni aparat anglosaksonske države bio je daleko bolje organizovan nego bilo koji drugi u Zapadnoj Evropi. Kralj je posedovao prostrani domen koji se sastojao iz poseda razbacanih širom Engleske. Svaki sposoban Englez bio je dužan da na njegov poziv vrši vojnu službu. U svakoj grofoviji kralj je imao jednog agenta koga je imenovao, smenjivao i imao nad njim potpunu vlast, a titula mu je bila šerif.
Anglosaksonska država je takođe imala jednu skupštinu koja se zvala vitan. To je bila skupština velikaša kraljevstva – činovnika, zemljoposednika i prelata. Kralj i vitan su zajedno birali najznačajnije mesne činovnike – erldormene. Opšte sprovođenje zakona bilo je prepušteno lokalnim sudovima. U Engleskoj su postojale četiri klase stanovnika; plemeniti ljudi, tejni (ratnici sa zemljom), sokmeni (poluzavisni ljudi) i mala količina robova.
Početkom XI veka u Englesku su još jednom upali Danci. Ovog puta nisu bili pljačkaši već velika flota koju su predvodili švedski kralj Sven i njegov sin Knut. Edmund Gvozdeni bok je u leto 1016. godine zaključio sa Knutom sporazum, te je Engleska podeljena između njih dvojice. Pošto je Edmund uskoro umro Knut (1016-1035) je postao kralj čitave Engleske. Kada je on umro, njegovi naslednici su se otimali o danski presto i nisu bili u stanju da se održe u Engleskoj. Vitan je za kralja odredio Edvarda Ispovednika, mlađeg brata Edmunda Gvozdenog boka.
Viljem Osvajač, vojvoda Normandije, smatrao je da je on logičan naslednik svog bezdetnog rođaka Edvarda. Godine 1051. Viljem je uočio priliku da se, koristeći sukob Godvina, erla Eseksa i Edvardovih normanskih prijatelja, primakne cilju. Edvard i Godvin su se uskoro izmirili, tako da je Harold, posle očeve smrti, postao erl Veseksa. Kada je Edvard umro 1066.godine vitan je Harolda izabrao za kralja. Samim time prekršio je obećanje dato ranije Viljemu u zamenu za slobodu svog sina. Viljem je poslao glasnike papi koji je podržao Viljemove namere. Pošto Viljemovi vazali nisu hteli da mu pomognu, on je pozvao pustolove da mu pomognu u ostvarenju cilja. U septembru 1066. godine normandijski vojvoda iskrcao se u Englesku s vojskom sastavljenom od normandijskih ritera i mnoštva flamanskih, bretonskih i pikardijskih avanturista. Harold nije imao preteranu podršku u Engleskoj, ali je rešio da se brani pod svaku cenu. Kada je saznao da su Tostig, njegov stariji brat i norveški kralj Harold zauzeli Nortambriju, on je tamo poslao svoju vojsku kojom je porazio protivnika kod Stanford Bridža i zatim krenuo ka jugu u susret Viljemu. 14.10.1066. godine njihove vojske susrele su se kod Hejstingsa. Haroldova premorena vojska nije mogla da se odupre Viljemu, čija je normanska konjica razbucala protivničke redove. Međutim konjanici nisu mogli da poraze kraljevske telohranitelje i ono malo profesionalnih vojnika što je bilo prisutno, pa je Viljem verovatno iscenirao lažno povlačenje. Čim su se saksonski redovi proredili njegova konjica je bez problema savladala protivničku pešadiju. Harold i njegova braća izginuli su u bici, zajedno sa svojim ljudima. Viljem osvajač ušao je u London 25.12.1066. godine i krunisao se za kralja Engleske u Vestminsterskoj opatiji. 1069. godine ceo sever zemlje se pobunio protiv novog kralja. U tom ustanku glavnu ulogu odigralo je mnogobrojno slobodno seljaštvo SI Engleske. Viljem je uspeo da uguši ustanak i surovo se obračunao sa seljacima. Jorška dolina, centar ustanka, bila je pretvorena u pustinju. Konfiskacije zemlje koje su počele već posle prvih Viljemovih uspeha, posle konačnog osvajanja zemlje uzele su ogromne razmere. Skoro čitavo anglosaksonsko plemstvo bilo je lišeno svojih poseda.
Da bi osigurao stečeno, Viljem je stvorio velike centralizovane oblasti prema Škotima i dodelio ih normanskim feudalcima. Zatim je duž velške granice stvorio 3 centralna poseda i tako sučelio protivnicima niz veleposeda sposobnih da se sami brane. Svaki posednik, Norman ili Saksonac bio je obavezan da pošalje određeni broj vitezova u kraljevsku vojsku. Ukupan broj tako obezbeđene vojske bio je oko 5000 vitezova. Viljem je izgradio veliki broj zamkova i podsticao i druge feudalce da ih podižu i tako stvorio ogroman sistem utvrđenja koji je strahovito otežavao potencijalnom protivniku laku pobedu. Razdvojio je svetovna i crkvena ovlašćenja da bi ih uskladio sa kontinentalnim običajima. Obećao je da neće menjati drevne engleske običaje i priznati darove anglosaksonskih kraljeva.
Uskoro su feudi na granici počeli da se šire ka nizijama južnog Velsa i proširili svoja osvajanja uz rečne doline u brda. Viljem je uvideo da mora da se bori da održi i uveća moć krune i njenih predstavnika šerifa, jer su baroni počeli da jačaju uvećanjem svojih poseda.
Spomenik deljenja zemlje između novog kralja i normandijskih feudalaca predstavlja poznata Knjiga strašnog suda, sastavljena 1086. godine na osnovu podataka koje su dali narodni predstavnici. U knjizi su se nalazili tačni podaci o posedima pojedinaca, kao i približni prihodi poseda u novcu. Kralj je hteo da bude tačno obavešten o sredstvima i prihodima svakog svog vazala da bi prema tome zahtevao od njega feudalnu službu i poreze. Viljem je vladao gvozdenom rukom, a svojom džinovskom pojavom, mračnim pogledom i krajnjom nedruštvenošću, te bez osećaja za milost u nastupima gneva, ulivao je strahopoštovanje. Na čelo okruga doveo je šerife, službena lica koja je lično imenovao na te funkcije. Svi krupni feudalci dobijali su sada svoju zemlju neposredno od kralja i postajali njegovi vazali. U organizaciji lokalne uprave kralj je težio da se osloni na predfeudalne ustanove Anglo-Sasa. On je iskoristio stare skupštine satnija i grofovija za svoje fiskalne ciljeve, za razrezivanje poreza, za sud, za vladine istrage a naročito za sastavljanje Knjige strašnog suda.
Svoje posede Viljem je uvećao stvaranjem lovačkih zabrana. U oblastima koje su bile određene isključivo za kraljevski lov rušena su čitava sela, a njihovi stanovnici su proterivani. Ko god bi se usudio da bez dozvole lovi u kraljevskoj šum za kaznu je ostajao bez očiju.
Svoju državu podelio je, pred smrt na svoja tri sina. Robert je dobio Normandiju, Viljem Riđi (1087-1100) dobio je engleski tron, a Henri (najmlađi) nekoliko normanskih imanja. Viljema Riđeg pohlepa je navela da ostvari većinu svih feudalnih prava koja su mogla da donose novac. Bio je tako primoran da se suoči sa nekoliko ustanaka barona, izazvanih njegovim zloupotrebama. Kralj i njegov savetnik Ranulf Flambard bili su pravi majstori da od naroda iscede novac. Tako je Viljem 1094. godine naredio da se u Normandiju pošalje 20 000 pešaka. Ranulf je naredio narodnoj vojsci da se okupi u Hastingsu, gde je vojnicima oduzeo sav novac koji su imali i naredio im da se raziđu kućama. Pored ovoga, Viljem i Robert su se vreme podmetali jedan drugom i smatrali da obojica imaju pravo da upravljaju zemljama onog drugog. Konačno, Robert je založio svoje vojvodstvo Viljemu i krenuo u Prvi krstaški rat. Nedugo potom Viljem je u lovu ubijen strelom, te je njegov brat Henri došao na presto, nakon što je prvo osigurao kraljevsku riznicu u vinčesterskom zamku.
Kralj Henri I (1100-1135) bio je energičan i uspešan vladar i sposoban ratnik. Brzo je ugušio ustanak barona, a zatim prešao u Normandiju i posle duge borbe zarobio svog brata. Henri je umirio Englesku i uvećao kraljevsku moć. Da bi dobio naklonost barona objavio je povelju, prvu englesku Povelju sloboda. U njoj je obećao da će ukinuti sve zloupotrebe feudalnih prava koje su sebi dozvolili njegovi prethodnici u odnosima prema baronima i crkvi. Kada je 1102. godine na zapadu Engleske dignut ustanak feudalaca protiv Henrija, većina barona sa riterima i seljačkim gornjim slojem stala je na stranu Henrija. Postepeno je uspeo da učvrsti kraljevsku vlast, organizujući i dovodeći u red administraciju, sudstvo i finansije. Sada je definitivno formirana kraljevska kurija. Za razliku od feudalnog Velikog saveta koji se sastojao od duhovnih i svetovnih barona i koji je kralj s vremena na vreme sazivao radi važnijih savetovanja u kraljevsku su kuriju ulazili stalni kraljevski savetnici koji su se bavili tekućim poslovima uprave, sudstva i finansija. Članovi kurije zasedali su u tkzv. dvorani šahovske table (po kockastom suknu koje je prekrivalo sto u sali). Tu su oni primali novčane račune šerifa i kontrolisali prihode i rashode državne kase. Henri I je ustanovio kraljevske sudije kao redovan deo svoje administracije i poslao ih kroz Englesku da rešavaju sporove. Odredio je trojicu komornika sa svog dvora i postavio ih u Vinčesteru kao stalne finansijske činovnike. Henrijev rizničar stvorio je sistem vođenja knjiga državnih prihoda. Sva puta godišnje šerifi su dolazili u Vinčester da bi položili račune i isplatili predviđene rente. Tako se znalo tačno koliki je kraljev prihod i što je još važnije ko mu šta duguje.
Engleska u ovo vreme počinje da naveliko trguje vunom, u prvom redu sa Flandrijom. Prvi ugovori Engleske s flandrijskim trgovcima zaključeni su 1101. i 1103. godine U selo prodire kupac vune, posrednik, koji vunu nabavlja kod seljaka u malim količinama. Među proizvođačima vune za prodaju na prvom mestu stajali su manastiri. Oni su velike komplekse zemlje pretvarali u pašnjake za ovce. Sem vune, Engleska izvozi još i kalaj, olovo i gvožđe.
Pošto je njegov sin Viljem nestao u brodolomu u toku jedne oluje, Henri je morao da natera engleske prelate i barone da se zakunu na vernost njegovoj kćerki Matildi, ženi grofa Anžua, Žofroa. Kada je Henri umro, njegov sinovac Stefan požurio je u Englesku da uzme krunu, ali su Matilda i Žofroa napali njegove posede. Žofroa je upao u Normandiju, dok je Matilda došla u Englesku. Celokupna Stefanova vladavina (1135-1154) bila je ispunjena građanskim ratom između dve strane, što je bila savršena prilika za barone da uvećaju svoje posede. Najzad, na inicijativu višeg sveštenstva, baroni su se sporazumeli. 1153. godine zaključen je ugovor između Stevana i Matildinog sina Henrija, anžujskog grofa, po kome je za kralja priznat Stevan, a posle njegove smrti presto je trebalo da pripadne Henriju. Ubrzo posle ovog sporazuma, Stevan je umro (1154), a obnova autoriteta kraljevske vlasti pala je u deo novom kralju Henriju II Anžujskom, osnivaču anžujske dinastije ili kako se još zove, dinastije Plantageneta.
Нема коментара:
Постави коментар