Francuska pod kućom Valoa (XIV – XV vek)
Francuska u vreme vladavine Filipa IV (1285-1314) bila je umnogome slična Engleskoj iz doba Edvarda I (1272-1307). Filip je imao savet sličan Edvardovom. Njegova chmabre des computes vršila je funkcije engleske blagajne, a njegov parlament funkcije tri centralna suda. Skupština staleža sadržavala je iste osnovne principe kao i engleski parlament. Ali bilo je i razlika. Francusko činovništvo bilo je daleko brojnije od engleskog. Francuska nije bila u toj meri jedinstvena kao Engleska. Pod Filipovim sinovima, mnoge od pokrajina došle su do povelja kojima su im zajamčene posebne povlastice. U vreme Filipa VI (1328-1350) kada bi kralju zatrebao novac, tražio ga je od koga stigne, odnosno od skupštine staleža, staleža Langdoka (južne pokrajine) ili od pokrajinskih skupština. Od opštih poreza, francuske vlasti najviše su se oslanjale na carinu na prodatu robu, čiji je iznos bio različit u zavisnosti kada je ubirana i u kojoj pokrajini. 1343. godine uveden je porez na so (gabelle). Kruna je ubrzo počela da ga koristi širom kraljevine, kad god bi dobila odobrenje za prikupljanje novca. Najzad, uveden je porez na ognjište koji je prvobitno nazivan fouage, a kasnije taille. Takođe je vršena pozajmica novca u velikim količinama, ali i obezvređivanje istog. Između 1337 i 1350. godine promene vrednosti novca izvršene su 24 puta.
U prvim godinama vladavine Jovana Dobrog (1350-1364) buržoazija je bila sve nespokojnija. Promene vrednosti novca i carine, porazi francuske vojske i neprekidno traženje novih sredstava činilo je buržoaziju sve manje voljnom da plaća troškove. Nezadovoljstvo je dovedeno do vrhunca posle bitke kod Poatjea. Fini građanski svet, a naročito stanovnici Pariza, sasvim je pobesneo. Što je još gore, imali su i vođu, Etijena Marsela, provoa trgovaca Pariza. Dofen Karlo bio je primoran da sazove skupštinu staleža odmah posle bitke kod Poatjea. Staleži su odobrili carinu na prodatu robu u iznosu od 8 denarija na svaku livru i porez na so, s tim da oni sami odrede službenike koji će novac prikupljati i isplaćivati ga vojnicima. Na sledećoj sednici staleža, u februaru 1357. godine Marsel i drugovi su došli sa zahtevom da 22-ca najvažnijih činovnika budu razrešeni. Zatim su objavili da bi skupštine staleža trebalo održavati redovnije, ako treba i nekoliko puta godišnje. Zahtevali su da za svaki važniji politički potez, kao što je zaključivanje mira ili primirja, skupština mora dati saglasnost. Vrednost novca ne bi se smela menjati bez dopuštenja skupštine. Trebalo je takođe, smanjiti troškove za izdržavanje državne uprave i poništiti sve darove koji su učinjeni iz kraljevskog domena od vremena Filipa IV. Marsel i njegovi prijatelji počinili su katastrofalnu grešku kad su zahtevali da se oslobodi iz tamnice Karlo Loši, kralj Navare i grof Evrea. Čim se ovaj našao na slobodi, zaratio je sa dofenom i time uvećao opšti nered. Nervoza u Parizu je sve više rasla i kretala put nasilja. Tako je jednog dana rulja predvođena Marselom upala u dofenovu kuću i u njegovom prisustvu ubila dvojicu visokih državnih službenika. Dofen je napustio grad, koji je Karlo pokušao odmah da osvoji, ali mu Marsel nije dozvolio da uđe u grad sa svojim snagama. Tako se grad našao opkoljen sa jedne strane dofenovim snagama, a sa druge Karlovim.
Francuskim seljacima je ovaj rat takođe teško padao, jer su im uništavana polja, a kuće spaljivane, a uz to su morali i da plaćaju velike poreze i namete. 1358. godine došlo je do velikog ustanka u oblasti Borea poznatog kao žakerija, koji se ubrzo proširio na okolne okruge i u kojim je ubijen određen broj plemića i osvojen veliki broj zamkova. Na čelo ustanka stao je Gijom Kal koji je bio bivši vojnik. Marsel je seljacima poslao glasnike radi sklapanja saveza i time napravio još jednu grešku. Seljaci su odmah poslali velike snage u okolinu Pariza. Ova vojska napala je grad Mo, u kome je živela dofenova žena i ona je bila opkoljena sa pratnjom na gradskom trgu. Žan de Greji, gaskonjski vojskovođa pritekao im je u pomoć, vraćajući se sa pohoda po Poljskoj. Izbavio je dame i pobio sve seljake na koje je naišao. U isto vreme, 10. juna Karlo Loši i dofen okrenuli su svoje vojske protiv seljaka i porazili ih, poubijavši tada oko 20 000 seljaka. Ovo je uznemirilo neke njegove pristalice, pa je jedne noći, dok je obilazio straže na zidinama Marsel ubijen i grad predat dofenu.
Karlo V (1364-1380) postavio je sposobne ljude koji su poticali iz srednje klase na najviše položaje u državnoj upravi, a sam je uvećao kraljevsku moć. Potčinio je gradove kraljevskoj vlasti, a uspostavio je redovno i polu-stalno oporezivanje.Sakupljanje poreza povereno je činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Karlo V se trudio da tako reformiše sistem da ne dođe do situacije da često mora da saziva skupštinu staleža. Uveden je i sistem unajmljivanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan, dok se artiljerija usavršava, a pažnja je stavljena i ka stvaranju jake pomorske flote. 139. godine Francuska posle dužeg vremena prelazi u ofanzivu. Rezultat tih operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu veći deo njihovih poseda u Francuskoj. Vojskovođa Karla V, Bertran Digeklen oteo je Englezima gotovo sav JI Francuske. Kada je Karlo V umro, nasledio ga je njegov sin, dvanaestogodišnji Karlo VI.
U prvim godinama vladavine Karla VI (1380-1422) kneževi sa kraljevskog doma i njihovi plemeniti prijatelji gledali su sa puno prezira na državne službenike. Već 1380. godine izbio je ustanak u Parizu u vezi sa novim poreskim teretom. Prinčevi regenti u početku su činili ustupke, ali su posle nekog vremena vratili poreze, a to je 1382. godine izazvalo novi ustanak u Parizu. Ovaj pokret je u istoriji dobio naziv ustanak buzdovana, jer su ustanici njima bili naoružani. Oni su počeli da ubijaju sakupljače poreza, da rasteruju kraljevske činovnike, a iz tamnica su oslobađani svi zatvorenici. Feudalcima je pošlo za rukom da uguše sve ove ustanke, ali je nemir ostao. Kad je Karlo poludeo, kneževi su preuzeli vlast i oterali svoje protivnike. Do kraja Karlove vladavine stranke koje su predvodili vojvoda Orleana i vojvoda Burgundije boriće se oko vlasti međusobno. U zemlji je zavladala velika zbrka. Pariski niži slojevi su, 1413. godine, predvođeni izvesnim Simonom Kabošom, izveli niz napada na pripadnike stranke armanjaka, upadajući nekoliko puta i u dofenov dom. Rulja je ubila jedan broj plemića i visokih državnih službenika. Iako je vojvoda Burgundije spasao nekolicinu koji su se našli u opasnosti uskoro je i on morao da napusti grad koji je pao u ruke armanjaka. Jedna grupa državnih službenika koji su uglavnom bili naklonjeni burgundijcima bavila se izradom programa reformi državne uprave. Ovaj plan postao je poznat pod nazivom Kabošove odredbe. Njegovi tvorci su podrazumevali da državnu vlast treba da vodi činovništvo, sastavljeno od kraljevskih službenika i dopuštali su mogućnost da ovo činovništvo nadzire kraljevske postupke. Oni su jedino želeli da tu upravu učine poštenom i efikasnom. Praktično, svaki službenik imao bi savet sa kojim bi većao. Bio je to sasvim neprimenljiv plan koji nikad nije ostvaren. Uplašena buržoazija požurila je da u grad pusti vojsku armanjaka. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini, a armanjaci su se surovo obračunali sa ustanicima.
Karlo VII (1422-1461) poznat kao Dobro služeni poznat je po tome što mu je Jovanka Orleanka donela krunu, a Rišmon i njegovi saborci isterali Engleze iz Francuske. O njegovim finansijama vodio je računa trgovac Žak Kur, koji je uvećao kraljevske prihode i proširio francuski trgovački uticaj na istočno Sredozemlje. Državni staleži su 1439. godine dozvolili kralju da zauvek skuplja neposredni porez, tkzv. taj, u visini od 1.2 miliona livri, radi izdržavanja stajaće vojske. Izvršena je vojna reforma sa uspostavljanjem stajaće vojske i uspostavljen je nadzor kraljevske vlasti nad oporezivanjem. Sam Karlo je bio nejak vladar, malodušan i slabe volje. Kralj je obitavao u Šinonu i u drugim rezidencijama u toj oblasti, jer je Pariz bio pod vlašću Engleza. Položaj kraljevske ljubavnice postao je priznato i visoko cenjeno dostojanstvo. Skoro potpuno nezavisne vojvode nekih oblasti stalno su stvarali saveze iz ličnih interesa koji su stavljali na muke Karla i njegovu državnu upravu. Zanimljivo obeležje tih saveza je činjenica da ih je uglavnom predvodio Karlov sin, dofen Luj. Kraj stogodišnjeg rata doveo je do skoka cena, pa su mnogi plemići bili prisiljeni da stupe u službu kod nekog višeg kneza. Kralj i vojvoda Burgundije zaposlili su mnoge plemiće kao vojnike i službenike, a takođe su deo dodelili kao penzije drugima čiju su podršku želeli.
Kada je Karlo VII umro, dofen Luj je bio u izgnanstvu na dvoru Filipa Dobrog. Pošto je bio potplatio dvorskog lekara da mu saopštava zdravstveno stanje svog oca, bio je prvi koji se pojavio na dvoru, odmah posle njegove smrti. Luj XI (1461-1483) bio je najneprijatniji čovek koji se ikada našao na Francuskom prestolu i nimalo nije ličio na kralja. Bio je krajnje neugledan i loše se oblačio. Bio je veliki vernik, ali njegova vera je uglavnom prelazila u sujeverje. Nije imao smisla za najobičniju pristojnost. Omiljena mu je zabava bila pijančenje u nekoj krčmi kao i pričanje masnih viceva. Ali, uprkos svemu bio je efikasan kralj. Njegovi službenici dobro su ga služili, jer bi inače brzo završili na vešalima. Bio je veoma inteligentan, sasvim beskrupulozan i pravi majstor spletki.
Nedugo pošto je došao na presto, velika koalicija, tkzv. Liga opšteg blagostanja, digla je pobunu, predvođena kraljevim rođenim bratom vojvodom Berija i vojvodama Burgundije, Burbona i Anžua. Došlo je do velike bitke, u kojoj su se obe strane dale u bekstvo, čim su se sudarile, a pobedu je proglasila ona strana koja se pre zaustavila. Zatim su dve vojske nekoliko meseci stajala jedna naspram druge na jednoj reci. Na kraju L.O.B-a, je umirena velikodušnim deljenjem poseda i penzijama kneževima i njihovim najznačajnijim sledbenicima. Kralj je ubrzo uspeo da poseje seme razdora između svog brata i vojvode Bretanje, pa je prvi rado prihvatio da dobije Gaskonju u zamenu i ubrzo je umro od preteranog pića.
Vojvoda Filip od Burgundije umro je 1467. godine, a nasledio ga je njegov sin Karlo, poznat kao Karlo Smeli. On je planirao da uključi u svoje teritorije Alzas i Lorenu, a da potom krene u osvajanje bilo doline Rone ili Švajcarske, što bi ga dovelo na vrata Italije. Svoj položaj ojačao je savezom sa kućom Jork, koji je učvršćen venčanjem sa Margaretom, sestrom Edvarda IV. Kralj Luj je odmah počeo da spletkari i uskoro su na delu bile tolike zavere protiv vojvode da ni sam Luj nije mogao svih da se seti. 1468. godine posetio je Karla u Peronu, zaboravivši da su njegove uhode upravo u tom trenutku podsticale pobunu protiv episkopa Liježa vojvodinog saveznika. Karlo je na ovo odmah zarobio svog posetioca, ali je podmićivanjem Karlovih ministara Luj izdejstvovao oslobođenje, ali je sa Karlom morao da kazni pobunjeni Lijež. Nekoliko godina potom Karlo je osvojio Alzas i Lorenu i 1476. godine krenuo je protiv Švajcaraca, ali je tu doživeo poraz. U dve velike bitke švajcarski kopljanici razbili su burgundske vitezove. Švajcarski vojnici, koje je plaćao Luj, ušli su u službu vojvode Lorene i krenuli da razbiju opsadu Nansija koji je Karlo opsedao. Burgunđani su pobeđeni, a vojvoda je poginuo. Njegove zemlje nasledila je njegova kćerka Marija, ali je Lujev sin Karlo bio tek beba, pa je ona odbila da se uda za njega. Ovo je iskoristio Maksimilijan Habsburški, sin i naslednik Fridriha III, koji se oženio Marijom i postao gospodar njenih zemalja. Luj je brak oglasio nevažećim i prigrabio Burgundiju, ali je Flandrija pripala Maksimilijanu. Kada je Luj 1483. godine umro, jedini veliki knez koji je imao stvarnu nezavisnost bio je vojvoda Bretanje.
Francuska u vreme vladavine Filipa IV (1285-1314) bila je umnogome slična Engleskoj iz doba Edvarda I (1272-1307). Filip je imao savet sličan Edvardovom. Njegova chmabre des computes vršila je funkcije engleske blagajne, a njegov parlament funkcije tri centralna suda. Skupština staleža sadržavala je iste osnovne principe kao i engleski parlament. Ali bilo je i razlika. Francusko činovništvo bilo je daleko brojnije od engleskog. Francuska nije bila u toj meri jedinstvena kao Engleska. Pod Filipovim sinovima, mnoge od pokrajina došle su do povelja kojima su im zajamčene posebne povlastice. U vreme Filipa VI (1328-1350) kada bi kralju zatrebao novac, tražio ga je od koga stigne, odnosno od skupštine staleža, staleža Langdoka (južne pokrajine) ili od pokrajinskih skupština. Od opštih poreza, francuske vlasti najviše su se oslanjale na carinu na prodatu robu, čiji je iznos bio različit u zavisnosti kada je ubirana i u kojoj pokrajini. 1343. godine uveden je porez na so (gabelle). Kruna je ubrzo počela da ga koristi širom kraljevine, kad god bi dobila odobrenje za prikupljanje novca. Najzad, uveden je porez na ognjište koji je prvobitno nazivan fouage, a kasnije taille. Takođe je vršena pozajmica novca u velikim količinama, ali i obezvređivanje istog. Između 1337 i 1350. godine promene vrednosti novca izvršene su 24 puta.
U prvim godinama vladavine Jovana Dobrog (1350-1364) buržoazija je bila sve nespokojnija. Promene vrednosti novca i carine, porazi francuske vojske i neprekidno traženje novih sredstava činilo je buržoaziju sve manje voljnom da plaća troškove. Nezadovoljstvo je dovedeno do vrhunca posle bitke kod Poatjea. Fini građanski svet, a naročito stanovnici Pariza, sasvim je pobesneo. Što je još gore, imali su i vođu, Etijena Marsela, provoa trgovaca Pariza. Dofen Karlo bio je primoran da sazove skupštinu staleža odmah posle bitke kod Poatjea. Staleži su odobrili carinu na prodatu robu u iznosu od 8 denarija na svaku livru i porez na so, s tim da oni sami odrede službenike koji će novac prikupljati i isplaćivati ga vojnicima. Na sledećoj sednici staleža, u februaru 1357. godine Marsel i drugovi su došli sa zahtevom da 22-ca najvažnijih činovnika budu razrešeni. Zatim su objavili da bi skupštine staleža trebalo održavati redovnije, ako treba i nekoliko puta godišnje. Zahtevali su da za svaki važniji politički potez, kao što je zaključivanje mira ili primirja, skupština mora dati saglasnost. Vrednost novca ne bi se smela menjati bez dopuštenja skupštine. Trebalo je takođe, smanjiti troškove za izdržavanje državne uprave i poništiti sve darove koji su učinjeni iz kraljevskog domena od vremena Filipa IV. Marsel i njegovi prijatelji počinili su katastrofalnu grešku kad su zahtevali da se oslobodi iz tamnice Karlo Loši, kralj Navare i grof Evrea. Čim se ovaj našao na slobodi, zaratio je sa dofenom i time uvećao opšti nered. Nervoza u Parizu je sve više rasla i kretala put nasilja. Tako je jednog dana rulja predvođena Marselom upala u dofenovu kuću i u njegovom prisustvu ubila dvojicu visokih državnih službenika. Dofen je napustio grad, koji je Karlo pokušao odmah da osvoji, ali mu Marsel nije dozvolio da uđe u grad sa svojim snagama. Tako se grad našao opkoljen sa jedne strane dofenovim snagama, a sa druge Karlovim.
Francuskim seljacima je ovaj rat takođe teško padao, jer su im uništavana polja, a kuće spaljivane, a uz to su morali i da plaćaju velike poreze i namete. 1358. godine došlo je do velikog ustanka u oblasti Borea poznatog kao žakerija, koji se ubrzo proširio na okolne okruge i u kojim je ubijen određen broj plemića i osvojen veliki broj zamkova. Na čelo ustanka stao je Gijom Kal koji je bio bivši vojnik. Marsel je seljacima poslao glasnike radi sklapanja saveza i time napravio još jednu grešku. Seljaci su odmah poslali velike snage u okolinu Pariza. Ova vojska napala je grad Mo, u kome je živela dofenova žena i ona je bila opkoljena sa pratnjom na gradskom trgu. Žan de Greji, gaskonjski vojskovođa pritekao im je u pomoć, vraćajući se sa pohoda po Poljskoj. Izbavio je dame i pobio sve seljake na koje je naišao. U isto vreme, 10. juna Karlo Loši i dofen okrenuli su svoje vojske protiv seljaka i porazili ih, poubijavši tada oko 20 000 seljaka. Ovo je uznemirilo neke njegove pristalice, pa je jedne noći, dok je obilazio straže na zidinama Marsel ubijen i grad predat dofenu.
Karlo V (1364-1380) postavio je sposobne ljude koji su poticali iz srednje klase na najviše položaje u državnoj upravi, a sam je uvećao kraljevsku moć. Potčinio je gradove kraljevskoj vlasti, a uspostavio je redovno i polu-stalno oporezivanje.Sakupljanje poreza povereno je činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Karlo V se trudio da tako reformiše sistem da ne dođe do situacije da često mora da saziva skupštinu staleža. Uveden je i sistem unajmljivanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan, dok se artiljerija usavršava, a pažnja je stavljena i ka stvaranju jake pomorske flote. 139. godine Francuska posle dužeg vremena prelazi u ofanzivu. Rezultat tih operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu veći deo njihovih poseda u Francuskoj. Vojskovođa Karla V, Bertran Digeklen oteo je Englezima gotovo sav JI Francuske. Kada je Karlo V umro, nasledio ga je njegov sin, dvanaestogodišnji Karlo VI.
U prvim godinama vladavine Karla VI (1380-1422) kneževi sa kraljevskog doma i njihovi plemeniti prijatelji gledali su sa puno prezira na državne službenike. Već 1380. godine izbio je ustanak u Parizu u vezi sa novim poreskim teretom. Prinčevi regenti u početku su činili ustupke, ali su posle nekog vremena vratili poreze, a to je 1382. godine izazvalo novi ustanak u Parizu. Ovaj pokret je u istoriji dobio naziv ustanak buzdovana, jer su ustanici njima bili naoružani. Oni su počeli da ubijaju sakupljače poreza, da rasteruju kraljevske činovnike, a iz tamnica su oslobađani svi zatvorenici. Feudalcima je pošlo za rukom da uguše sve ove ustanke, ali je nemir ostao. Kad je Karlo poludeo, kneževi su preuzeli vlast i oterali svoje protivnike. Do kraja Karlove vladavine stranke koje su predvodili vojvoda Orleana i vojvoda Burgundije boriće se oko vlasti međusobno. U zemlji je zavladala velika zbrka. Pariski niži slojevi su, 1413. godine, predvođeni izvesnim Simonom Kabošom, izveli niz napada na pripadnike stranke armanjaka, upadajući nekoliko puta i u dofenov dom. Rulja je ubila jedan broj plemića i visokih državnih službenika. Iako je vojvoda Burgundije spasao nekolicinu koji su se našli u opasnosti uskoro je i on morao da napusti grad koji je pao u ruke armanjaka. Jedna grupa državnih službenika koji su uglavnom bili naklonjeni burgundijcima bavila se izradom programa reformi državne uprave. Ovaj plan postao je poznat pod nazivom Kabošove odredbe. Njegovi tvorci su podrazumevali da državnu vlast treba da vodi činovništvo, sastavljeno od kraljevskih službenika i dopuštali su mogućnost da ovo činovništvo nadzire kraljevske postupke. Oni su jedino želeli da tu upravu učine poštenom i efikasnom. Praktično, svaki službenik imao bi savet sa kojim bi većao. Bio je to sasvim neprimenljiv plan koji nikad nije ostvaren. Uplašena buržoazija požurila je da u grad pusti vojsku armanjaka. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini, a armanjaci su se surovo obračunali sa ustanicima.
Karlo VII (1422-1461) poznat kao Dobro služeni poznat je po tome što mu je Jovanka Orleanka donela krunu, a Rišmon i njegovi saborci isterali Engleze iz Francuske. O njegovim finansijama vodio je računa trgovac Žak Kur, koji je uvećao kraljevske prihode i proširio francuski trgovački uticaj na istočno Sredozemlje. Državni staleži su 1439. godine dozvolili kralju da zauvek skuplja neposredni porez, tkzv. taj, u visini od 1.2 miliona livri, radi izdržavanja stajaće vojske. Izvršena je vojna reforma sa uspostavljanjem stajaće vojske i uspostavljen je nadzor kraljevske vlasti nad oporezivanjem. Sam Karlo je bio nejak vladar, malodušan i slabe volje. Kralj je obitavao u Šinonu i u drugim rezidencijama u toj oblasti, jer je Pariz bio pod vlašću Engleza. Položaj kraljevske ljubavnice postao je priznato i visoko cenjeno dostojanstvo. Skoro potpuno nezavisne vojvode nekih oblasti stalno su stvarali saveze iz ličnih interesa koji su stavljali na muke Karla i njegovu državnu upravu. Zanimljivo obeležje tih saveza je činjenica da ih je uglavnom predvodio Karlov sin, dofen Luj. Kraj stogodišnjeg rata doveo je do skoka cena, pa su mnogi plemići bili prisiljeni da stupe u službu kod nekog višeg kneza. Kralj i vojvoda Burgundije zaposlili su mnoge plemiće kao vojnike i službenike, a takođe su deo dodelili kao penzije drugima čiju su podršku želeli.
Kada je Karlo VII umro, dofen Luj je bio u izgnanstvu na dvoru Filipa Dobrog. Pošto je bio potplatio dvorskog lekara da mu saopštava zdravstveno stanje svog oca, bio je prvi koji se pojavio na dvoru, odmah posle njegove smrti. Luj XI (1461-1483) bio je najneprijatniji čovek koji se ikada našao na Francuskom prestolu i nimalo nije ličio na kralja. Bio je krajnje neugledan i loše se oblačio. Bio je veliki vernik, ali njegova vera je uglavnom prelazila u sujeverje. Nije imao smisla za najobičniju pristojnost. Omiljena mu je zabava bila pijančenje u nekoj krčmi kao i pričanje masnih viceva. Ali, uprkos svemu bio je efikasan kralj. Njegovi službenici dobro su ga služili, jer bi inače brzo završili na vešalima. Bio je veoma inteligentan, sasvim beskrupulozan i pravi majstor spletki.
Nedugo pošto je došao na presto, velika koalicija, tkzv. Liga opšteg blagostanja, digla je pobunu, predvođena kraljevim rođenim bratom vojvodom Berija i vojvodama Burgundije, Burbona i Anžua. Došlo je do velike bitke, u kojoj su se obe strane dale u bekstvo, čim su se sudarile, a pobedu je proglasila ona strana koja se pre zaustavila. Zatim su dve vojske nekoliko meseci stajala jedna naspram druge na jednoj reci. Na kraju L.O.B-a, je umirena velikodušnim deljenjem poseda i penzijama kneževima i njihovim najznačajnijim sledbenicima. Kralj je ubrzo uspeo da poseje seme razdora između svog brata i vojvode Bretanje, pa je prvi rado prihvatio da dobije Gaskonju u zamenu i ubrzo je umro od preteranog pića.
Vojvoda Filip od Burgundije umro je 1467. godine, a nasledio ga je njegov sin Karlo, poznat kao Karlo Smeli. On je planirao da uključi u svoje teritorije Alzas i Lorenu, a da potom krene u osvajanje bilo doline Rone ili Švajcarske, što bi ga dovelo na vrata Italije. Svoj položaj ojačao je savezom sa kućom Jork, koji je učvršćen venčanjem sa Margaretom, sestrom Edvarda IV. Kralj Luj je odmah počeo da spletkari i uskoro su na delu bile tolike zavere protiv vojvode da ni sam Luj nije mogao svih da se seti. 1468. godine posetio je Karla u Peronu, zaboravivši da su njegove uhode upravo u tom trenutku podsticale pobunu protiv episkopa Liježa vojvodinog saveznika. Karlo je na ovo odmah zarobio svog posetioca, ali je podmićivanjem Karlovih ministara Luj izdejstvovao oslobođenje, ali je sa Karlom morao da kazni pobunjeni Lijež. Nekoliko godina potom Karlo je osvojio Alzas i Lorenu i 1476. godine krenuo je protiv Švajcaraca, ali je tu doživeo poraz. U dve velike bitke švajcarski kopljanici razbili su burgundske vitezove. Švajcarski vojnici, koje je plaćao Luj, ušli su u službu vojvode Lorene i krenuli da razbiju opsadu Nansija koji je Karlo opsedao. Burgunđani su pobeđeni, a vojvoda je poginuo. Njegove zemlje nasledila je njegova kćerka Marija, ali je Lujev sin Karlo bio tek beba, pa je ona odbila da se uda za njega. Ovo je iskoristio Maksimilijan Habsburški, sin i naslednik Fridriha III, koji se oženio Marijom i postao gospodar njenih zemalja. Luj je brak oglasio nevažećim i prigrabio Burgundiju, ali je Flandrija pripala Maksimilijanu. Kada je Luj 1483. godine umro, jedini veliki knez koji je imao stvarnu nezavisnost bio je vojvoda Bretanje.
Нема коментара:
Постави коментар