Klinijevska reforma
Akvitanski vojvoda Viljem je 910. godine osnovao manastir Klini. Ovaj manastir nikada nije dobio zemlju u naknadu za feudalnu službu. Svi darovi su bili dobrovoljni prilozi, a naknada darodavcu bile su samo crkvene mise i molitve. Prema benediktinskom pravilu, monasi su morali da rade u polju, ali potreba za ovakvim radom nije bila velika. Osnivači Klinija su to pravilo prihvatili, ali su, da bi zaokupili monahe, produžili trajanje crkvene službe. Klinijevski red je morao da ima samo jednog opata, opata Klinija. Ovaj red se raširio neverovatnom brzinom pod nizom velikih opata. Osnovano je mnogo ženskih zajednica, dok su mnogi među najznačajnijim benediktinskim manastirima Francuske i Nemačke prihvatili pravila. Uticaj Klinija na monaški svet je nadaleko prevazišao manastire koji su prihvatili novo ustrojstvo. Reformatori su imali sreću da je za njihove planove interesovanje imao Henrih III (1039-1056), car Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, koji je njihovo sprovođenje u nemačkim manastirima svesrdno pomagao. Jedan od prvih koraka reformatora bio je pokušaj da učine kraj svetovnom mešanju u izbor pape. Nameravali su da uspostave stalno izborno telo, Kolegijum kardinala. Ovaj kolegijum bio je sastavljen od 6 episkopa iz rimske naddijeceze, takozvanih episkopa iz predgrađa
Papi je bilo gotovo nemoguće da sakupi valjane vesti o lokalnim prilikama, pa je svaka akcija Svete stolice stoga bila slabo upućena i zakasnela. Pape su otpočele da šalju legate, čija je dužnost bila da sprovode njihova naređenja. Legati je trebalo da odigraju značajnu ulogu u uspostavljanju papske vlasti nad crkvom. Da bi pod direktnim nadzorom držao arhiepiskope Papa je propisao da svi moraju lično da dolaze po pallium, jednu vrstu vunene trake bele boje sa četiri izvezena purpurna krsta, koja se davala za zasluge.
Crkveno pravo je do XI veka u potpunosti zabranilo ulazak u brak sveštenicima, zahtevajući od njih čedan život. Ovo je sprovedeno da bi se sprečilo rasipanje crkvenih dobara i uvelo potpuno posvećivanje dužnosti.
Monah Hildebrant je odigrao vaznu ulogu. Bio je odan askezi, pročuo se brzo. 1045.g. Sa 25 godina ušao je u papsku kuriju. Ima nameru da klinijevske ideje pretoči u zakone i ubrzo je u tome i uspeo. Delovao je iz senke i nastojao je da iza sebe ne ostavlja pisane dokaze. 40-50tih godina smišljao je odluke ali je poturao papi na potpis.
Lateranski koncil 1059. je pripremio i tu su ozakonjene klinijevske ideje. hteo je da reformiše crkvu prvenstveno da se iz izbora pape isključe svetovnjaci odnosno rimska aristokratija. Po odluci Lateranskog koncila papu biraju kardinali. Neće se tražiti dozvola ni od rimskog naroda ni od rimsko-nemačkog cara. Investituru episkopa ne mogu vršiti vladari ni svetovna lica. Trazi se apsolutno poštovanje celibata.
Hildebrant je sledećih godina pokušavao da odluke Lat. koncila sprovede u praksu. U ovo vreme, 1054.g. pada i šizma, ali se iz dokumenata ne vidi kolika je njegova uloga u tome. Još 60-tih godina se očekivalo da ce on da bude izabran za papu ali je prvo želeo da odluke sprovede u praksu. Biva izabran 1073.g. za papu Grgura VII (ugledao se na Grgura I) i doneo je dokument "Diktat pape" po kome:
samo pape mogu postavljati episkope
papa je senior evropskih vladara, vladari su njegovi vazali
papa ima pravo da im sudi a njemu niko ne može da sudi
papa može podanike u nekoj državi da oslobodi dužnosti prema njihovom vladaru (praktično da
smeni vladara)
1073. godine Hildebrand je postao papa Grgur VII (1073-1085). Ovaj čovek ogromne ambicije i volje odlučio je da učini papsko mesto opštepriznatim namesništvom Boga. Umesto da oslobodi crkvu svetovne kontrole tako što bi se sam povukao iz svetovnih zbivanja pokušao je da uspostavi crkvenu vlast nad svetovnim i duhovnim područjem. 1073-74.g. Grgur VII sprovodi "Diktat pape" u praksu. Nekanonskih episkopa je naročito bilo u Nemačkoj, koji su došli na to mesto uz pomoć Henriha IV (1056-1106), i 1074.g. on ih sve smenjuje. Filip I Kapet, vladar Francuske, je primio odluke, nije se bunio ali nije hteo ni da ih sprovodi. Grgur VII ja pokazao dosta takta prema i Viljemu Osvajaču, engleskom vladaru. Viljem Osvajač je 1066. osvojio Englesku i vladao je bez opozicije, jer su njegovi vazali ujedno bili i njegovi prijatelji avanturisti s kojima se i bio upustio u osvajanje Engleske. U njegovom slučaju papa se nosio više diplomatski pa je ublažio odluku o celibatu jer je u Engleskoj to stalno kršeno (sveštenici koji nisu u celibatu mogu da ostanu u službi, ali novi koji se biraju moraju da apsolutno poštuju celibat). Papa je znao da je sukob sa engleskim kraljem opasan pa je taktizirao jer mu je trebala podrška u borbi protiv Henriha pošto je granica Nemačkog carstva bila na granici papske države. Henrih je suparnik i konkurent papstvu pa je papstvo povremeno podržavalo sve koji se bore protiv centralne vlasti, a papa je zazirao od moćnog suseda. Henriha je papa na kraju izopštio, a ovaj je sazvao sabor u Trijeru gde ga je proglasio za lažnog papu, ali su baroni stali na papinu stranu jer im je car smetao. U to vreme Grgur oslobađa sve barone, kneževe, od Henrihove vlasti. Svestenstvo je podržalo cara - zbog pitanja celibata. Na saboru su ipak pobedili baroni i naredili su caru da mora da napusti presto i da traži oproštaj od pape, da ga primi u crkvu.
Zahvaljujući Henrihovim problemima u okviru kraljevstva papa je izašao kao pobednik iz ovog sukoba kada se Henrih ponizio pred njim i zamolio ga za oprost. Kada je čuo da Henrih dolazi, papa se uplašio da će ga ovaj ubiti pa se sakrio u zamak Kanos u Toskanskom markizatu. Car je sa ženom i sinom u apostolskim sandalama i običnoj haljini stao pred vrata zamka i molio papu da ih primi. Na kraju trećeg dana otvorena su vrata i Henrih mu je poljubio noge, 1077. godine. Kada je ponovo osigurao presto Henrih je rešio da na papu krene vojskom 1084. godine, jer je znao da ga samo silom može pobediti. Sa sobom Henrih vuče marionetu Klimenta III da ga postavi za papu. Rekao je svojoj vojsci da ih vodi u Rim da pljačkaju. Papa traži pomoć od Robreta Gviskarda koji je takođe svojoj vojsci obećao pljačku. Prvi su stigli Nemci i napravili su haos u gradu. Papa je sakriven u dvorcu Sen Anđelo - bivša Hadrijanova vila. Stižu i Normani koji isto pljačkaju grad, ali su uspeli i da oteraju Nemce. Rim je opustošen, a stanovništvo pobijeno. Papa kreće sa Normanima u južnu Italiju ne mogavši da ostane u gradu koji su opljačkali vojnici koje je on zvao u pomoć. 1085.g umire u Salernu (njegove mošti su cilj danas hadžiluka). Henrih IV je nadživeo svog protivnika i umro je tek 1106.g., a sahranjen je neopojan i u neosvećenom grobu.
U Francuskoj Filip I je jednostavno ignorisao papska naređenja, dok je engleski kralj Viljem I Osvajač nastavio po svojoj volji da postavlja episkope u Normandiji i Engleskoj.
Akvitanski vojvoda Viljem je 910. godine osnovao manastir Klini. Ovaj manastir nikada nije dobio zemlju u naknadu za feudalnu službu. Svi darovi su bili dobrovoljni prilozi, a naknada darodavcu bile su samo crkvene mise i molitve. Prema benediktinskom pravilu, monasi su morali da rade u polju, ali potreba za ovakvim radom nije bila velika. Osnivači Klinija su to pravilo prihvatili, ali su, da bi zaokupili monahe, produžili trajanje crkvene službe. Klinijevski red je morao da ima samo jednog opata, opata Klinija. Ovaj red se raširio neverovatnom brzinom pod nizom velikih opata. Osnovano je mnogo ženskih zajednica, dok su mnogi među najznačajnijim benediktinskim manastirima Francuske i Nemačke prihvatili pravila. Uticaj Klinija na monaški svet je nadaleko prevazišao manastire koji su prihvatili novo ustrojstvo. Reformatori su imali sreću da je za njihove planove interesovanje imao Henrih III (1039-1056), car Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, koji je njihovo sprovođenje u nemačkim manastirima svesrdno pomagao. Jedan od prvih koraka reformatora bio je pokušaj da učine kraj svetovnom mešanju u izbor pape. Nameravali su da uspostave stalno izborno telo, Kolegijum kardinala. Ovaj kolegijum bio je sastavljen od 6 episkopa iz rimske naddijeceze, takozvanih episkopa iz predgrađa
Papi je bilo gotovo nemoguće da sakupi valjane vesti o lokalnim prilikama, pa je svaka akcija Svete stolice stoga bila slabo upućena i zakasnela. Pape su otpočele da šalju legate, čija je dužnost bila da sprovode njihova naređenja. Legati je trebalo da odigraju značajnu ulogu u uspostavljanju papske vlasti nad crkvom. Da bi pod direktnim nadzorom držao arhiepiskope Papa je propisao da svi moraju lično da dolaze po pallium, jednu vrstu vunene trake bele boje sa četiri izvezena purpurna krsta, koja se davala za zasluge.
Crkveno pravo je do XI veka u potpunosti zabranilo ulazak u brak sveštenicima, zahtevajući od njih čedan život. Ovo je sprovedeno da bi se sprečilo rasipanje crkvenih dobara i uvelo potpuno posvećivanje dužnosti.
Monah Hildebrant je odigrao vaznu ulogu. Bio je odan askezi, pročuo se brzo. 1045.g. Sa 25 godina ušao je u papsku kuriju. Ima nameru da klinijevske ideje pretoči u zakone i ubrzo je u tome i uspeo. Delovao je iz senke i nastojao je da iza sebe ne ostavlja pisane dokaze. 40-50tih godina smišljao je odluke ali je poturao papi na potpis.
Lateranski koncil 1059. je pripremio i tu su ozakonjene klinijevske ideje. hteo je da reformiše crkvu prvenstveno da se iz izbora pape isključe svetovnjaci odnosno rimska aristokratija. Po odluci Lateranskog koncila papu biraju kardinali. Neće se tražiti dozvola ni od rimskog naroda ni od rimsko-nemačkog cara. Investituru episkopa ne mogu vršiti vladari ni svetovna lica. Trazi se apsolutno poštovanje celibata.
Hildebrant je sledećih godina pokušavao da odluke Lat. koncila sprovede u praksu. U ovo vreme, 1054.g. pada i šizma, ali se iz dokumenata ne vidi kolika je njegova uloga u tome. Još 60-tih godina se očekivalo da ce on da bude izabran za papu ali je prvo želeo da odluke sprovede u praksu. Biva izabran 1073.g. za papu Grgura VII (ugledao se na Grgura I) i doneo je dokument "Diktat pape" po kome:
samo pape mogu postavljati episkope
papa je senior evropskih vladara, vladari su njegovi vazali
papa ima pravo da im sudi a njemu niko ne može da sudi
papa može podanike u nekoj državi da oslobodi dužnosti prema njihovom vladaru (praktično da
smeni vladara)
1073. godine Hildebrand je postao papa Grgur VII (1073-1085). Ovaj čovek ogromne ambicije i volje odlučio je da učini papsko mesto opštepriznatim namesništvom Boga. Umesto da oslobodi crkvu svetovne kontrole tako što bi se sam povukao iz svetovnih zbivanja pokušao je da uspostavi crkvenu vlast nad svetovnim i duhovnim područjem. 1073-74.g. Grgur VII sprovodi "Diktat pape" u praksu. Nekanonskih episkopa je naročito bilo u Nemačkoj, koji su došli na to mesto uz pomoć Henriha IV (1056-1106), i 1074.g. on ih sve smenjuje. Filip I Kapet, vladar Francuske, je primio odluke, nije se bunio ali nije hteo ni da ih sprovodi. Grgur VII ja pokazao dosta takta prema i Viljemu Osvajaču, engleskom vladaru. Viljem Osvajač je 1066. osvojio Englesku i vladao je bez opozicije, jer su njegovi vazali ujedno bili i njegovi prijatelji avanturisti s kojima se i bio upustio u osvajanje Engleske. U njegovom slučaju papa se nosio više diplomatski pa je ublažio odluku o celibatu jer je u Engleskoj to stalno kršeno (sveštenici koji nisu u celibatu mogu da ostanu u službi, ali novi koji se biraju moraju da apsolutno poštuju celibat). Papa je znao da je sukob sa engleskim kraljem opasan pa je taktizirao jer mu je trebala podrška u borbi protiv Henriha pošto je granica Nemačkog carstva bila na granici papske države. Henrih je suparnik i konkurent papstvu pa je papstvo povremeno podržavalo sve koji se bore protiv centralne vlasti, a papa je zazirao od moćnog suseda. Henriha je papa na kraju izopštio, a ovaj je sazvao sabor u Trijeru gde ga je proglasio za lažnog papu, ali su baroni stali na papinu stranu jer im je car smetao. U to vreme Grgur oslobađa sve barone, kneževe, od Henrihove vlasti. Svestenstvo je podržalo cara - zbog pitanja celibata. Na saboru su ipak pobedili baroni i naredili su caru da mora da napusti presto i da traži oproštaj od pape, da ga primi u crkvu.
Zahvaljujući Henrihovim problemima u okviru kraljevstva papa je izašao kao pobednik iz ovog sukoba kada se Henrih ponizio pred njim i zamolio ga za oprost. Kada je čuo da Henrih dolazi, papa se uplašio da će ga ovaj ubiti pa se sakrio u zamak Kanos u Toskanskom markizatu. Car je sa ženom i sinom u apostolskim sandalama i običnoj haljini stao pred vrata zamka i molio papu da ih primi. Na kraju trećeg dana otvorena su vrata i Henrih mu je poljubio noge, 1077. godine. Kada je ponovo osigurao presto Henrih je rešio da na papu krene vojskom 1084. godine, jer je znao da ga samo silom može pobediti. Sa sobom Henrih vuče marionetu Klimenta III da ga postavi za papu. Rekao je svojoj vojsci da ih vodi u Rim da pljačkaju. Papa traži pomoć od Robreta Gviskarda koji je takođe svojoj vojsci obećao pljačku. Prvi su stigli Nemci i napravili su haos u gradu. Papa je sakriven u dvorcu Sen Anđelo - bivša Hadrijanova vila. Stižu i Normani koji isto pljačkaju grad, ali su uspeli i da oteraju Nemce. Rim je opustošen, a stanovništvo pobijeno. Papa kreće sa Normanima u južnu Italiju ne mogavši da ostane u gradu koji su opljačkali vojnici koje je on zvao u pomoć. 1085.g umire u Salernu (njegove mošti su cilj danas hadžiluka). Henrih IV je nadživeo svog protivnika i umro je tek 1106.g., a sahranjen je neopojan i u neosvećenom grobu.
U Francuskoj Filip I je jednostavno ignorisao papska naređenja, dok je engleski kralj Viljem I Osvajač nastavio po svojoj volji da postavlja episkope u Normandiji i Engleskoj.
Нема коментара:
Постави коментар