Papska monarhija (kraj XII veka – početak XIV veka)
Kolegijum kardinala uzdigao je 1198. godine Lotara Kontija, koji je preuzeo dužnost pod imenom Inoćentije III (1198-1216). Ovaj 37-godišnjak, poreklom iz jedne uticajne plemićke kuće, bio je dobro pripremljen za visoke crkvene službe. Studirao je teologiju u Parizu i pravo u Bolonji, a služio je u kuriji pod petoricom papa. Njega je daleko više zanimala politička moć crkve nego njena duhovna ispravnost i lako je posezao za svetovnim mačem kad je trebalo ostvariti neki politički ili duhovni cilj. Odmah po dolasku na presto pape umešao se u politička zbivanja Carstva i Francuske. Bio je rešen da povrati papske zemlje i Siciliju odvoji od Carstva. On je bio taj koji se sprečio laku pobedu Filipa Hoenštaufena i obezbedio Otonu carsku titulu. Ali konačan ishod je bilo upravo ono što nije hteo, ujedinjenje Sicilije i Carstva.
Pored neslaganja sa Filipom Avgustom oko suparnika u borbi za carski presto, Inoćentije je nasledio i jedan spor koji se ticao ličnog života francuskog kralja. Kralj Filip se 1193. godine oženio danskom princezom Ingeborg, što zbog miraza u gotovini, što zbog nade da će mu danska mornarica pomoći u napadu na Englesku. Međutim, gotovo odmah kada je video kraljicu znao je da neće moći da živi s njom, pa je dve godine kasnije ubedio skup francuskih prelata da ponište brak pod uobičajenim izgovorom da su supružnici u previše bliskom krvnom srodstvu. Ingeborg i njeni rođaci požalili su se Rimu i ostareli papa Celestin III (1191-1198) oglasio je poništenje braka nevažećim. Kralj Filip je ovo ignorisao i oženio se 1196. godine Agnezom, kćerkom vojvode Merana u južnoj Bavarskoj. Inoćentije je Filipu uputio legata u nameri da ga ubedi da popusti, uz pretnju da će Francusku staviti pod papsku zabranu, ako odbije. Pošto je kralj odbio da se pokori, januara 1200. godine papa je izvršio svoju pretnju. Filip je pristao da se potčini i prokletstvo je skinuto u septembru iste godine. Tek kada su se 1213. godine pojavili čvrsti politički razlozi za dogovor između Filipa i Inoćentija, Ingeborg je ponovo postala francuska kraljica.
Jovan bez Zemlje je takođe bio izvor nevolja za papu. Bio je dužan da se brine o Ričardovoj udovici Berengariji Navarskoj, ali to nije učinio pa mu je papa pisao pisma koja je on uglavnom zanemarivao. Jovan je konačno ipak obećao da će se pobrinuti za Berengariju, ali u stvari nije ništa preduzeo. Još jedan izvor problema bio je Jovanov polubrat Džefri Plantagenet koji je bio arhiepiskop Jorka. Džefri je bio po prirodi nabusit čovek i zajedljiv. Stalno se svađao sa sveštenstvom i bratom koji ga je terao sa položaja kad god bi se naljutio. Svaki put Inoćentije je uspevao da smiri svađe, ali su one uvek ponovo izbijale.
Smrt Huberta Voltera, arhiepiskopa Kenterberija, jula 1205. godine označila je početak dugog i ogorčenog sukoba između engleskog kralja i pape. Jovan se prema pokojnom Hubertu odnosio sa strahopoštovanjem, iako mu nije bio naklonjen i sada je hteo da na njegovo mesto dovede Džona de Greja, episkopa Norviča. Jedan deo kolegijuma sastao se u tajnosti, izabrao za arhiepiskopa svog zamenika priora i uputio ga u Rim da od pape traži potvrdu izbora. Jovan je saznao za ovo, iako je zamenik priora bio upozoren da ćuti o svom izboru, te je naterao monahe da se odreknu izbora i poslušno izaberu Džona de Greja, koji je onda takođe upućen u Rim. Papa je saslušao obe priče i poništio i jedan i drugi izbor. Kad je izaslanstvo kolegijuma stiglo kod pape naloženo im je da odaberu arhiepiskopa te se jedna polovina odlučila za de Greja, a druga za zamenika priora. Inoćentije je tada predložio treći izbor – Stivena Lengtona, kanonika iz Jorka. Kraljevi poslanici su odmah izjavili da su oni ovlašćeni da potvrde jedino izbor de Greja. Papa je pismo obavestio Jovana koji je odgovorio da je Stiven nepodoban kao ličnost i da je izabran bez njegovog pristanka. Istovremeno njegovi ljudi isterali su monahe i zaplenili imovinu opatije u ime kralja.
Juna 1207. godine Inoćentije je posvetio Stivena Lengtona za arhiepiskopa i time uputio Jovanu izazov. Sukob koji je proistekao bio je dug i složen. Marta 1208. godine Engleska je stavljena pod papsku zabranu, a novembra 1209. godine Jovan je izopšten. Čini se da je krajem 1212. Inoćentije poslao pismo Filipu Avgustu u kojem ga obaveštava da je Jovan svrgnut i naložio mu da ga istera iz njegovog kraljevstva. Jovan je posle 1208. godine počeo da popušta, te je pristao da prihvati Stivena ako se papa složi da čitava stvar ne može da se smatra presedanom, ali Inoćentije nije pristao. Čim je stavljena zabrana, Jovan je prisvoji imovinu crkve i sveštenstva, i pokupio ogromne prihode za vreme trajanja sukoba. Tek kad je 1213. godine Filip Avgust krenuo da okuplja vojsku za napad na Englesku Jovan je prihvatio poraz.
U ovom periodu papa je sve više koristio svoje legate. Kada je Jovan odlučio da se potčini papa je uputio jednog legata. Kada je on umro i na presto došao maloletni Henri III, papa je uputio svoje legata da štiti interese mladog vazala. Uvećavanjem broja službenika i obima posla papska administracija postala je skuplja, pa su pape stalno nastojale da pronađu nove izvore prihoda i da uvećaju priliv iz starih. Većina papskih vazala plaćala je godišnju rentu crkvi. Neke države plaćale su papstvu godišnji porez koji je nazvan Petrov novčić. Teorijski, svako domaćinstvo u ovim zemljama plaćalo je jedan denarij godišnje. Još jedan izvor prihoda bio je tribut koji su plaćali kraljevi i kneževi koji su postali vazali papstva. Do kraja XII veka godišnji tribut su davali Portugal, Kastilja, Aragon, Sicilija i Engleska. U XIII veku pape su počele da uzimaju od sveštenstva porez na prihod.
Inoćentije je objavio da papa ima pravo raspolaganja nad svim crkvenim beneficijumima i na njemu je bilo da li će to pravo da iskoristi ili ne. U XIII veku većinu prelata u hrišćanskom svetu postavljao je papa. Skoro uvek je to bio neko koga je predlagao kralj, u zamenu za usluge poput sitnih povlastica za svoje službenike na proputovanju kroz tu zemlju. Još jedan veoma unosan, ali moralno krajnje sumnjiv izvor papskih prihoda bila je prodaja oproštajnica. One su u početku nuđene u svrhu potpomaganja krstaških pohoda, ali se kasnije prodaju i u druge svrhe, poput opravke neke crkve ili u dobrotvorne svrhe. Početkom XIV veka papstvo je uvelo praksu da se oproštajnice izdaju određenim godinama koje su proglašavane jubilejima ili svetim godinama.
Inoćentije se borio i protiv jeresi koje su počele da se pojavljuju u većem broju u to vreme. Tako je pokušao prvo miroljubivo da odvrati jeretike u južnoj Francuskoj od svoje jeresi, ali propovednici nisu postigli nikakv uspeh, a legat nije mogao da ubedi velmože da se zainteresuju za problem. Inoćentije je potom pozvao Filipa Avgusta da povede vojsku protiv jeretika, ali je ovaj bio suviše zauzet ratovima sa Jovanom Bezemljašem. Poziv je ponovljen 1205. i 1207. godine, ali opet bez uspeha. Legat Petar od Kastelona izopštio je iste godine grofa Tuluze, ali je već naredne godine legata ubio jedan grofov podređeni. Pred Filipom se sada našla teška odluka. U tom trenutku nije bilo pravih borbi između njega i Jovana, pa je mogao da odvoji snage za druge poduhvate. Ali on nije hteo da preduzme nešto što bi moglo da mu se kasnije olupa o glavu. Zato je izjavio da je spreman da napadne Rajmonda ako ga crkva proglasi za jeres i uzme njegovu grofoviju pod svoje starateljstvo. Ipak, on nije imao ništa protiv ako njegovi vazali napadnu Rajmonda kao krstaši, te je Inoćentije počeo da propoveda krstaški pohod koji je u severnoj Francuskoj okupio veliki broj vitezova. Ova vojska krenula je prema jugu početkom leta 1209. godine.
U julu su se krstaši pojavili pred gradom Bezijeom i zauzeli ga na juriš 21. jula, te pobili sve stanovnike. Dok su krstaši još osvajali zidine neko je napomenuo legatu da u Bezijeu žive i dobri katolici, ali je on samo odgovorio: «Ubijte sve, a Bog će svoje prepoznati!» Rajmond Rožer je posle ovog predao gotovo neosvojivi Karkason i sam postao zarobljenik. Legat je uskoro unapređen i napustio je krstašku vojsku posle svađe sa krstašima, te je komandu preuzeo Simon de Monfor. Do 1212. godine, iako je raspolagao skromnih snagama Simon je osvojio celu grofoviju, osim gradova Tuluze i Montobana. Uspeh Simona de Monfora uznemirio je Petra II (1196-1213), kralja Aragona i grofa Barselone. On je 1213. godine zamolio papu da mu pomogne da zaštiti svoje zemlje od Simonovih napada. Kada je uvideo da mirnim sredstvima neće ništa postići sakupio je svoje trupe i krenuo u južnu Francusku, gde je opseo tvrđavu Mire. Simon je na brzinu skupio svu svoju vojsku, oko 240 vitezova i nekih 500 seržana na konjima i odjurio u Mire. Tada je preduzeo jedan rizičan potez. Naredio je da se otvori kapija grada koja je gledala na protivnički logor i da se pešadije zbije ispred nje. Konjicu je okupio pored druge kapije na suprotnoj strani utvrđenja. Petar je uputio deo svojih snaga na pešadiju, dok je ostatak njegove vojske sedeo u logoru i posmatrao tok bitke. Simonova konjica je jurnula pravo na taj logor i iznenadila protivnika te je on u potpunosti razbijen a sam Petar je poginuo na bojištu. Ovom pobedom Simon je zagospodario grofovijom Tuluzom, s izuzetkom samog grada Tuluze. Njega je 1215. godine, u krstaškom pohodu osvojio Luj, najstariji sin Filipa Avgusta i predao Simonu.
Simon je upravljao regijom tri godine kada je odjednom buknuo ustanak protiv njega i on je poginuo u pokušaju da povrati Tuluzu. Njegov sin Amalrik preuzeo je grofoviju, ali je teško uspevao da se u njoj održi, pa je predao posed francuskoj kruni.
Još 1184. godine na saboru u Veroni naloženo je episkopima da proputuju svojim dijecezama i sprovedu istrage o jeresi kako bi izveli pred sud sve osumnjičene, ali su episkopi bili isuviše zauzeti da bi ovo stigli sprovesti, pa su ih uskoro odmenile posebne grupe ljudi. Papa Grgur IX (1227-1241) zamenio je 1233. godine ove posebne papske legate jednom redovnom i stalnom organizacijom za borbu protiv jeretika. Fratri, kako franjevci, tako i dominikanci, razmešteni su po dijecezama sa nalogom da otkrivaju jeretike i da im sude. Svi dobri katolici podsticani su da potkazuju jeretike. Osumnjičeni je hapšen i ispitivan i ako bi uspeo da se odbrani od optužbi bio je oslobađan. Jeretik od koga je izvučeno priznanje lišavan je celokupne imovine, koja je obično deljena između kralja ili nekog kneza i crkve. Iako zamišljena kao oruđe pravde, inkvizicija se vrlo brzo pretvorila u sopstvenu parodiju i ostaće zapamćena kao velika mrlja na obrazu zapadne crkve.
Papa Inoćentije III je ponudio Henriju III krunu Sicilije, ali kad je video da on ne može da je osvoji ponudu je predao Karlu, grofu Anžua i Provanse, bratu Luja IX. Ovaj je 1266. godine osvojio Siciliju, pobedom kod Beneventa nad Fridrihovim sinom Manfredom i uspostavio anžujsku vlast nad ostrvom. Poslednji potomak dinastije Hohenštaufovaca, Konradin, koga su u Italiju pozvali gibelini, pao je u ruke Karla Anžujskog i bio pogubljen 1268. godine.
Dolazak na vlast Karla Anžujskog u južnoj Italiji i na Siciliji, 1266. obeležen je potiskivanjem i delimičnim istrebljivanjem lokalne aristokratije na jugu Italije i na Siciliji. Osvojene zemlje Karlo je podelio svojim saradnicima. U ime prave katoličke vere Karo je uništio arapske naseobine na koje se oslanjao Fridrih II u svom vojnom sistemu. Ostaci gradske samouprave bili su uništeni, što je za rezultat imalo gubljenje Sicilije, jer je 1282. godine izbio ustanak, tkzv. Sicilijansko večernje, do kojeg su dovele žestoke iznude i drskost najamnika Kara Anžujskog. Ustanici su pobili gotovo svu okupacionu vojsku na Siciliji, oko 4 hiljade vojnika. Sicilijanski feudalci su posle ovog pozvali aragonskog kralja Pedra III, koji se umeo suprotstaviti pokušaju Karla da povrati ostrvo, razbivši dva puta njegovu flotu. Oblasti Karla Anžujskog bile su svedene na južni deo Italije i od tog vremena ta teritorija je poznata pod imenom Napuljska Kraljevina. Kraljevi anžujske dinastije su sada morali da čine niz ustupaka feudalcima, a seljaci su kao posledica feudalne sile počeli da napuštaju imanja svojih gospodara i da beže u brda. Tako se stvaraju čitavi odredi, koji napadaju i na feudalce i na gradove. Konačno, 1442. godine Napuljska kraljevina je pripala aragonskoj dinastiji.
Kolegijum kardinala uzdigao je 1198. godine Lotara Kontija, koji je preuzeo dužnost pod imenom Inoćentije III (1198-1216). Ovaj 37-godišnjak, poreklom iz jedne uticajne plemićke kuće, bio je dobro pripremljen za visoke crkvene službe. Studirao je teologiju u Parizu i pravo u Bolonji, a služio je u kuriji pod petoricom papa. Njega je daleko više zanimala politička moć crkve nego njena duhovna ispravnost i lako je posezao za svetovnim mačem kad je trebalo ostvariti neki politički ili duhovni cilj. Odmah po dolasku na presto pape umešao se u politička zbivanja Carstva i Francuske. Bio je rešen da povrati papske zemlje i Siciliju odvoji od Carstva. On je bio taj koji se sprečio laku pobedu Filipa Hoenštaufena i obezbedio Otonu carsku titulu. Ali konačan ishod je bilo upravo ono što nije hteo, ujedinjenje Sicilije i Carstva.
Pored neslaganja sa Filipom Avgustom oko suparnika u borbi za carski presto, Inoćentije je nasledio i jedan spor koji se ticao ličnog života francuskog kralja. Kralj Filip se 1193. godine oženio danskom princezom Ingeborg, što zbog miraza u gotovini, što zbog nade da će mu danska mornarica pomoći u napadu na Englesku. Međutim, gotovo odmah kada je video kraljicu znao je da neće moći da živi s njom, pa je dve godine kasnije ubedio skup francuskih prelata da ponište brak pod uobičajenim izgovorom da su supružnici u previše bliskom krvnom srodstvu. Ingeborg i njeni rođaci požalili su se Rimu i ostareli papa Celestin III (1191-1198) oglasio je poništenje braka nevažećim. Kralj Filip je ovo ignorisao i oženio se 1196. godine Agnezom, kćerkom vojvode Merana u južnoj Bavarskoj. Inoćentije je Filipu uputio legata u nameri da ga ubedi da popusti, uz pretnju da će Francusku staviti pod papsku zabranu, ako odbije. Pošto je kralj odbio da se pokori, januara 1200. godine papa je izvršio svoju pretnju. Filip je pristao da se potčini i prokletstvo je skinuto u septembru iste godine. Tek kada su se 1213. godine pojavili čvrsti politički razlozi za dogovor između Filipa i Inoćentija, Ingeborg je ponovo postala francuska kraljica.
Jovan bez Zemlje je takođe bio izvor nevolja za papu. Bio je dužan da se brine o Ričardovoj udovici Berengariji Navarskoj, ali to nije učinio pa mu je papa pisao pisma koja je on uglavnom zanemarivao. Jovan je konačno ipak obećao da će se pobrinuti za Berengariju, ali u stvari nije ništa preduzeo. Još jedan izvor problema bio je Jovanov polubrat Džefri Plantagenet koji je bio arhiepiskop Jorka. Džefri je bio po prirodi nabusit čovek i zajedljiv. Stalno se svađao sa sveštenstvom i bratom koji ga je terao sa položaja kad god bi se naljutio. Svaki put Inoćentije je uspevao da smiri svađe, ali su one uvek ponovo izbijale.
Smrt Huberta Voltera, arhiepiskopa Kenterberija, jula 1205. godine označila je početak dugog i ogorčenog sukoba između engleskog kralja i pape. Jovan se prema pokojnom Hubertu odnosio sa strahopoštovanjem, iako mu nije bio naklonjen i sada je hteo da na njegovo mesto dovede Džona de Greja, episkopa Norviča. Jedan deo kolegijuma sastao se u tajnosti, izabrao za arhiepiskopa svog zamenika priora i uputio ga u Rim da od pape traži potvrdu izbora. Jovan je saznao za ovo, iako je zamenik priora bio upozoren da ćuti o svom izboru, te je naterao monahe da se odreknu izbora i poslušno izaberu Džona de Greja, koji je onda takođe upućen u Rim. Papa je saslušao obe priče i poništio i jedan i drugi izbor. Kad je izaslanstvo kolegijuma stiglo kod pape naloženo im je da odaberu arhiepiskopa te se jedna polovina odlučila za de Greja, a druga za zamenika priora. Inoćentije je tada predložio treći izbor – Stivena Lengtona, kanonika iz Jorka. Kraljevi poslanici su odmah izjavili da su oni ovlašćeni da potvrde jedino izbor de Greja. Papa je pismo obavestio Jovana koji je odgovorio da je Stiven nepodoban kao ličnost i da je izabran bez njegovog pristanka. Istovremeno njegovi ljudi isterali su monahe i zaplenili imovinu opatije u ime kralja.
Juna 1207. godine Inoćentije je posvetio Stivena Lengtona za arhiepiskopa i time uputio Jovanu izazov. Sukob koji je proistekao bio je dug i složen. Marta 1208. godine Engleska je stavljena pod papsku zabranu, a novembra 1209. godine Jovan je izopšten. Čini se da je krajem 1212. Inoćentije poslao pismo Filipu Avgustu u kojem ga obaveštava da je Jovan svrgnut i naložio mu da ga istera iz njegovog kraljevstva. Jovan je posle 1208. godine počeo da popušta, te je pristao da prihvati Stivena ako se papa složi da čitava stvar ne može da se smatra presedanom, ali Inoćentije nije pristao. Čim je stavljena zabrana, Jovan je prisvoji imovinu crkve i sveštenstva, i pokupio ogromne prihode za vreme trajanja sukoba. Tek kad je 1213. godine Filip Avgust krenuo da okuplja vojsku za napad na Englesku Jovan je prihvatio poraz.
U ovom periodu papa je sve više koristio svoje legate. Kada je Jovan odlučio da se potčini papa je uputio jednog legata. Kada je on umro i na presto došao maloletni Henri III, papa je uputio svoje legata da štiti interese mladog vazala. Uvećavanjem broja službenika i obima posla papska administracija postala je skuplja, pa su pape stalno nastojale da pronađu nove izvore prihoda i da uvećaju priliv iz starih. Većina papskih vazala plaćala je godišnju rentu crkvi. Neke države plaćale su papstvu godišnji porez koji je nazvan Petrov novčić. Teorijski, svako domaćinstvo u ovim zemljama plaćalo je jedan denarij godišnje. Još jedan izvor prihoda bio je tribut koji su plaćali kraljevi i kneževi koji su postali vazali papstva. Do kraja XII veka godišnji tribut su davali Portugal, Kastilja, Aragon, Sicilija i Engleska. U XIII veku pape su počele da uzimaju od sveštenstva porez na prihod.
Inoćentije je objavio da papa ima pravo raspolaganja nad svim crkvenim beneficijumima i na njemu je bilo da li će to pravo da iskoristi ili ne. U XIII veku većinu prelata u hrišćanskom svetu postavljao je papa. Skoro uvek je to bio neko koga je predlagao kralj, u zamenu za usluge poput sitnih povlastica za svoje službenike na proputovanju kroz tu zemlju. Još jedan veoma unosan, ali moralno krajnje sumnjiv izvor papskih prihoda bila je prodaja oproštajnica. One su u početku nuđene u svrhu potpomaganja krstaških pohoda, ali se kasnije prodaju i u druge svrhe, poput opravke neke crkve ili u dobrotvorne svrhe. Početkom XIV veka papstvo je uvelo praksu da se oproštajnice izdaju određenim godinama koje su proglašavane jubilejima ili svetim godinama.
Inoćentije se borio i protiv jeresi koje su počele da se pojavljuju u većem broju u to vreme. Tako je pokušao prvo miroljubivo da odvrati jeretike u južnoj Francuskoj od svoje jeresi, ali propovednici nisu postigli nikakv uspeh, a legat nije mogao da ubedi velmože da se zainteresuju za problem. Inoćentije je potom pozvao Filipa Avgusta da povede vojsku protiv jeretika, ali je ovaj bio suviše zauzet ratovima sa Jovanom Bezemljašem. Poziv je ponovljen 1205. i 1207. godine, ali opet bez uspeha. Legat Petar od Kastelona izopštio je iste godine grofa Tuluze, ali je već naredne godine legata ubio jedan grofov podređeni. Pred Filipom se sada našla teška odluka. U tom trenutku nije bilo pravih borbi između njega i Jovana, pa je mogao da odvoji snage za druge poduhvate. Ali on nije hteo da preduzme nešto što bi moglo da mu se kasnije olupa o glavu. Zato je izjavio da je spreman da napadne Rajmonda ako ga crkva proglasi za jeres i uzme njegovu grofoviju pod svoje starateljstvo. Ipak, on nije imao ništa protiv ako njegovi vazali napadnu Rajmonda kao krstaši, te je Inoćentije počeo da propoveda krstaški pohod koji je u severnoj Francuskoj okupio veliki broj vitezova. Ova vojska krenula je prema jugu početkom leta 1209. godine.
U julu su se krstaši pojavili pred gradom Bezijeom i zauzeli ga na juriš 21. jula, te pobili sve stanovnike. Dok su krstaši još osvajali zidine neko je napomenuo legatu da u Bezijeu žive i dobri katolici, ali je on samo odgovorio: «Ubijte sve, a Bog će svoje prepoznati!» Rajmond Rožer je posle ovog predao gotovo neosvojivi Karkason i sam postao zarobljenik. Legat je uskoro unapređen i napustio je krstašku vojsku posle svađe sa krstašima, te je komandu preuzeo Simon de Monfor. Do 1212. godine, iako je raspolagao skromnih snagama Simon je osvojio celu grofoviju, osim gradova Tuluze i Montobana. Uspeh Simona de Monfora uznemirio je Petra II (1196-1213), kralja Aragona i grofa Barselone. On je 1213. godine zamolio papu da mu pomogne da zaštiti svoje zemlje od Simonovih napada. Kada je uvideo da mirnim sredstvima neće ništa postići sakupio je svoje trupe i krenuo u južnu Francusku, gde je opseo tvrđavu Mire. Simon je na brzinu skupio svu svoju vojsku, oko 240 vitezova i nekih 500 seržana na konjima i odjurio u Mire. Tada je preduzeo jedan rizičan potez. Naredio je da se otvori kapija grada koja je gledala na protivnički logor i da se pešadije zbije ispred nje. Konjicu je okupio pored druge kapije na suprotnoj strani utvrđenja. Petar je uputio deo svojih snaga na pešadiju, dok je ostatak njegove vojske sedeo u logoru i posmatrao tok bitke. Simonova konjica je jurnula pravo na taj logor i iznenadila protivnika te je on u potpunosti razbijen a sam Petar je poginuo na bojištu. Ovom pobedom Simon je zagospodario grofovijom Tuluzom, s izuzetkom samog grada Tuluze. Njega je 1215. godine, u krstaškom pohodu osvojio Luj, najstariji sin Filipa Avgusta i predao Simonu.
Simon je upravljao regijom tri godine kada je odjednom buknuo ustanak protiv njega i on je poginuo u pokušaju da povrati Tuluzu. Njegov sin Amalrik preuzeo je grofoviju, ali je teško uspevao da se u njoj održi, pa je predao posed francuskoj kruni.
Još 1184. godine na saboru u Veroni naloženo je episkopima da proputuju svojim dijecezama i sprovedu istrage o jeresi kako bi izveli pred sud sve osumnjičene, ali su episkopi bili isuviše zauzeti da bi ovo stigli sprovesti, pa su ih uskoro odmenile posebne grupe ljudi. Papa Grgur IX (1227-1241) zamenio je 1233. godine ove posebne papske legate jednom redovnom i stalnom organizacijom za borbu protiv jeretika. Fratri, kako franjevci, tako i dominikanci, razmešteni su po dijecezama sa nalogom da otkrivaju jeretike i da im sude. Svi dobri katolici podsticani su da potkazuju jeretike. Osumnjičeni je hapšen i ispitivan i ako bi uspeo da se odbrani od optužbi bio je oslobađan. Jeretik od koga je izvučeno priznanje lišavan je celokupne imovine, koja je obično deljena između kralja ili nekog kneza i crkve. Iako zamišljena kao oruđe pravde, inkvizicija se vrlo brzo pretvorila u sopstvenu parodiju i ostaće zapamćena kao velika mrlja na obrazu zapadne crkve.
Papa Inoćentije III je ponudio Henriju III krunu Sicilije, ali kad je video da on ne može da je osvoji ponudu je predao Karlu, grofu Anžua i Provanse, bratu Luja IX. Ovaj je 1266. godine osvojio Siciliju, pobedom kod Beneventa nad Fridrihovim sinom Manfredom i uspostavio anžujsku vlast nad ostrvom. Poslednji potomak dinastije Hohenštaufovaca, Konradin, koga su u Italiju pozvali gibelini, pao je u ruke Karla Anžujskog i bio pogubljen 1268. godine.
Dolazak na vlast Karla Anžujskog u južnoj Italiji i na Siciliji, 1266. obeležen je potiskivanjem i delimičnim istrebljivanjem lokalne aristokratije na jugu Italije i na Siciliji. Osvojene zemlje Karlo je podelio svojim saradnicima. U ime prave katoličke vere Karo je uništio arapske naseobine na koje se oslanjao Fridrih II u svom vojnom sistemu. Ostaci gradske samouprave bili su uništeni, što je za rezultat imalo gubljenje Sicilije, jer je 1282. godine izbio ustanak, tkzv. Sicilijansko večernje, do kojeg su dovele žestoke iznude i drskost najamnika Kara Anžujskog. Ustanici su pobili gotovo svu okupacionu vojsku na Siciliji, oko 4 hiljade vojnika. Sicilijanski feudalci su posle ovog pozvali aragonskog kralja Pedra III, koji se umeo suprotstaviti pokušaju Karla da povrati ostrvo, razbivši dva puta njegovu flotu. Oblasti Karla Anžujskog bile su svedene na južni deo Italije i od tog vremena ta teritorija je poznata pod imenom Napuljska Kraljevina. Kraljevi anžujske dinastije su sada morali da čine niz ustupaka feudalcima, a seljaci su kao posledica feudalne sile počeli da napuštaju imanja svojih gospodara i da beže u brda. Tako se stvaraju čitavi odredi, koji napadaju i na feudalce i na gradove. Konačno, 1442. godine Napuljska kraljevina je pripala aragonskoj dinastiji.
Нема коментара:
Постави коментар