Jan Hus i husitska jeres

Jan Hus i husitska jeres
 
            Jan Hus (1369-1415) je bio profesor Praškog univerziteta. Na početku svoje delatnosti zastupao je interese čeških birgera, srednjih gradskih slojeva. Nalazio se pod uticajem čuvenog engleskog reformatora XIV veka Viklifa, čije je poglede izlagao u svojim predavanjima. Praški je univerzitet održavao stalne veze sa Oksfordskim, na kome je predavao Viklif; mnogi predavači Praškog univerziteta išli su u Pariz i Oksford da se usavrše u naukama. U Oksfordu je učio i Husov prijatelj Jeronim Praški. Sam Hus je istupao protiv svemoći sveštenstva, njihove gramzivosti, protiv crkvenih nameta. On je želeo da u crkvi ostvari ideal evanđelskog siromaštva. Zahtevao je sekularizaciju crkvenih zemalja i istupao protiv papske vlasti, priznajući autoritet samo svetom pismu. Oko njega su počeli da se ujedinjuju različiti slojevi češkog naroda i mnogi panovi, koje je privlačila perspektiva sekularizacije crkvenih zemalja.
            Papa je Husa isključio iz crkve, ali se on nije mnogo obazirao na to i prevodio je bibliju na češki jezik, stvarajući pritom književni češki. Hus je vodio veliku prepisku, propagirajući svoje poglede. U južnoj Češkoj, gde je morao da se krije, imao je veliki uticaj među seljacima, gradskom sirotinjom i rudarima. Papu je nazvao antihristom, a učenje o nepogrešivosti pape – bogohuljenjem.
            1414. godine sastao se sabor u Konstanci, koji je imao za cilj da podigne ugled katoličke crkve. Husa su pozvali na sabor, a sam car Sigismund mu je garantovao bezbednost i izdao mu odgovarajuće pismo o imunitetu. Hus je bio uveren da će, ako mu dozvole da izloži svoja ubeđenja, uspeti da ih odbrani na saboru, ali nije ni stigao do govornice, jer je bačen u tamnicu, a zatim osuđen na lomaču. Sigismund nije ništa učinio da se založi za njega i on je spaljen 6.7. 1415. godine. Nakon godine dana i njegov prijatelj Jeronim Praški je bio mrtav.
            Husova smrt bila je signal za početak nacionalno-verskog pokreta u Češkoj. Ona je izazvala talas protesta. Na skupu panova u Češkoj sklopljen je savez radi zaštite husitstva. Odatle je poslat protest saboru u Konstanci protiv pogubljenja Husa i objavljeno je da je vrhovni sud po pitanjima religije Praški univerzitet. Nasuprot husitima u Češkoj je organizovan savez katoličkih barona kome je prišao i kralj Vaclav. Iz Praga su počeli da proteruju katolike i da ih zamenjuju husitima, a zatim su uveli i obred pričešćivanja iz čaše, koji je sabor u Konstanci najstrože zabranio.
            Prag je postao centar umerenih husita, a pristalice te struje nazivani su kalikstinci ili utrakvisti, pošto su oni kao jedan od svoji zahteva isticali pričešće pod oba vida (sub utraque specie). U južnoj Češkoj počeo je pokret koji je isticao prvenstveno socijalne zahteve. On je zahvatio seljake, zanatlije i rudare. Centar ekstremnih husita bio je grad Tabor, po kome su oni dobili naziv taboriti. Oni su odbacivali poštovanje moštiju i ikona, tajne i poštovanje svetaca. U isto vreme propovednici taborita su govorili da je traženje kuluka i dažbina od strane crkve – greh. U Taboru su narodne mase krenule da se naoružavaju da bi stupile u odlučnu borbu za odbranu svojih interesa. U leto 1419. godine, došlo je do otvorenih akcija. U Pragu je počeo ustanak zanatlija koji je uzeo karakter ikonoborstva. Opustošene su crkve i manastiri, uništavani predmeti katoličkog kulta. Praško gradsko veće, neprijateljski raspoloženo prema husitima, zatvorilo se u gradsku većnicu, koju je narod zauzeo na juriš. Većnici su pobacani sa kroz prozore zgrade i poubijani. Uskoro se pokret proširio na većinu čeških gradova. Počelo je uništavanje manastira i proterivanje monaha. Katoličke sveštenike počeli su da proteruju iz parohija i pristupljeno je uvođenju bogosluženja na narodnom jeziku. Iste godine umro je kralj Vaclav i presto je trebalo da nasledi Sigismund, ali su Česi odbili da ga priznaju za vladara. Katoličkoj nemačkoj stranci suprotstavila se husitska stranka, čija su se dva krila u procesu sve većeg revolucionarnog pokreta počela još više razilaziti. Vođa desnog krila bio je Jan Žiška, učesnik bitaka kod Grinvalda i Aženkura. On je surovo gonio komunske struje kod taborita. 1421. godine, po njegovom naređenju spaljen je najistaknutiji vođa komunskog krila Martin Huska. Žiška je istrebio sektu adamita, ali je tim potezima samo slabio pokret.
            1420. godine papa Martin V objavio je krstaški rat protiv husita. U taj pohod krenuli su uglavnom nemački riteri, ali su tamo pohitali i pojedini riteri iz drugih zemalja. Na čelu sa Sigismundom tu je krenulo mnoštvo feudalaca sa svojim vojskama. Ali oni su pretrpeli poraz kod Praga, posle čega je učinjen pokušaj sklapana primirja. Tada su kalikstinci izneli svoj program, tkzv. četiri praška člana: 1) slobodu propovedanja na narodnom jeziku, 2) pričešće pod oba vida, 3) sekularizacija crkvenih imanja, 4) kontrola nad moralnim vladanjem vernika. Sigismund je odbio plan i rat je nastavljen. Nemci su ponovo potučeni, a posle toga pojedini njihovi odredi rasturili su se po Češkoj, pljačkajući i pustošeći zemlju. Husiti su odgovarali rušenjem katoličkih crkava i manastira, zauzimanjem njihove zemlje.
            Papa i car organizovali su od 1420 do 1431. godine jedan za drugim, pet pohoda, ali su svi završeni neuspehom. Žiška jeste bio fanatik, ali je svoj zanat znao veoma dobro. Husitska vojska je bila fenomenalno organizovana i pokretna, sa relativno malo konja i kolima koja su činila pokretne tvrđave, po potrebi. U vojsci je postojala stroga disciplina i versko oduševljenje. Poslednjih godina svog života Žiška je oslepeo, ali mu to nije smetao da vodi operacije sve do svoje smrti 1424. godine. Nasledio ga je Prokop Veliki, talentovani vojskovođa, pod čijim su rukovodstvom Česi prešli u ofanzivu. Husitska vojska se nije ograničila na češke granice, već je upala i u nemačke oblasti i stigla i do Baltičkog mora.
            1431. godine sastao se sabor u Bazelu i stupio u pregovore sa kalikstincima, na osnovu čega je 1433. godine sklopljen sporazum, nazvan Praški kompaktati, kojima su prihvaćeni husitski zahtevi. Ovaj sporazum nisu priznali taboriti, što je imao za posledicu konačni rascep u husitskom pokretu. Počeo je rat, ali ovaj put između Čeha. Utrakvisti su izdajnički napali taborite i 1434. godine potukli ih kod Lipana. Posle toga su se utrakvisti sporazumeli sa Sigismundom koji je priznao kompaktate i dozvolio husitima da biraju svog arhiepiskopa. I pored poraza taboriti su uspeli da sačuvaju neka uporišta, među njima i Tabor, koji je ostao glavno uporište. Posle smrti Sigismunda katolici i kalikstinci izabrali su za kralja Albrehta Austrijskog, ali ga taboriti nisu priznali. Posle njegove smrti, za vremena njegovog maloletnog sina, kalikstinci su istakli za regenta husitskog pana Đorđa Pođebradskog, koji je 1452. godine zauzeo poslednje taboritsko uporište – grad Tabor. Pet godina kasnije, Đorđe Pođebradski proglašen je za kralja.

Raskol i sabori

Raskol i sabori
 
            1377. godine papa Grgur XI (1370-1378) iskrcao se u Italiji i krenuo prema Rimu. Marta 1378. godine papa je umro u večnom gradu. Ovim se ukazala prilika Rimljanima, i oni su rešili da nateraju francuske kardinale da izaberu za papu jednog Italijana. U grad su se slile skupine naoružanih ljudi iz okoline, a kardinali su izloženi pritiscima i otvorenim pretnjama. Na kraju, konklav je 8.4.1378. godine izabrao za papu jednog italijanskog prelata koji je uzeo ime Urban VI (1378-1389). Već sledećeg dana 13 kardinala sastalo se u Fondiju i posle dužih razgovora proglasilo Urbanov izbor nevažećim, te su izabrali novog papu, Francuza, Roberta iz Ženeve, koji je uzeo ime Kliment VII (1378-1394). Tako je počeo Veliki raskol.
            Poslednjih godina XIV veka, pošto je raskol trajao već skoro dvadeset godina, dvojica papa učinili su dosta nevoljno prve pokušaje da se postigne sporazum. Namera je bila da se obojica papa povuku istovremeno i da kardinali obe pape izaberu novog, ali ovo se oteglo. Veći broj kardinala sa obe strane izgubio je strpljenje i sazvao sabor u Pizi 1409. godine. Sabor se sastao i samo još pogoršao situaciju. Jednoglasno je oglašeno svrgavanje obojice papa i naloženo je da 24 kardinala koji su bili prisutni izaberu novog papu. Njihov prvi izbor bio je kratkog veka. Drugi put izabrali su Valtazara Kosu, koji je uzeo ime Jovan XXIII (1410-1415). Novi papa bio je vojnik krajnje nedoličnog ponašanja, ohol, netrpeljiv i sklon nasilju. Hrišćanski svet je sada umesto dvojice imao trojicu papa. Novi car i kralj Ugarske Sigismund je 1413. godine sazvao sabor koji je trebalo da se održi u Konstanci sledeće godine. Papa  Jovan je nevoljno izdao bule kojima je potvrdio punovažnost sabora. Rimski papa Grgur XII (1406-1415) prihvatio je da pošalje izaslanika na sabor, mada nije priznavao njegovu punovažnost. Avinjonski papa Benedikt XIII (1392-1422) ostao je sasvim po strani.
            Sabor u Konstanci bio je veličanstven crkveni skup. Među prisutnima su bila 3 patrijarha, 29 kardinala, 33 arhiepiskopa, 150 episkopa, stotinu opata i oko 300 doktora teologije. Tek početkom 1415. godine sabor se ozbiljnije upustio u problem raskola. Delegati su objavili da opšti sabor deluje na osnovu ovlašćenja dobijenih neposredno od Hrista i da ga čak i papa mora poštovati. Papa Jovan je suspendovan 14.5.1415. godine pod optužbom za blud, preljubu, rodoskrnavljenje, sodomiju i trovanje svog prethodnika. Grgur XII se takođe odrekao prestola 4.7. iste godine. Tako je sada preostao samo jedan papa, avinjonski Benedikt XIII. Mada su ga francuski kralj i prelati severne Francuske napustili, južna Francuska, Kastilja, Aragon, Navara i Škotska ostali su mu odani. Sigismund je pokušao da papu ubedi da napusti svoje mesto, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Rasprava se otegla, te je sabor tek 1417. godine svrgnuo Benedikta, ali njega to nije pokolebalo. Povukao se u jedan čvrsti zamak i nastavio da se naziva papom sve do svoje smrti 1422. godine. Nasledio ga je Kliment VIII (1423-1429) koji je ostao na svom položaju do 1429. kada se odrekao prestola. Mnogi članovi sabora nisu žurili da izaberu novog papu. Želeli su da sprovedu reformu u ustrojstvu i zakonima crkve dok još nema pape koji bi uložio prigovor. Henri V je želeo da se to dovrši i da dobije papu koji će mu biti naklonjen, te je poslao Boforta u Konstancu, pod čijim je pritiskom sabor odredio postupak biranja pape. Kardinali i po 6 predstavnika iz svake nacije trebalo je da glasaju u 6 posebnih grupa. Da bi kandidat bio izabran, morao je da osvoji 2/3 gasova u svakoj grupi. Na ovaj način, sabor je izabrao kardinala Oda Kolonu, koji je stupio na dužnost kao Martin V (1417-1431)
            Saborom je propisano da se naredni sabor održi za 5 godina, drugi 7 godina posle njega, a treći deset godina kasnije, a onda svake desete godine. Sabor u Konstanci zalečio je Veliki raskol i učinio nekoliko ne baš uspešnih pokušaja u pravcu crkvene reforme.
            Pošto je papa bio duboko uvučen u mnoge od najgorih zloupotreba, poput bezobzirnog iskorišćavanja oproštajnica, od njega se nije moglo očekivati da izvede reforme. Crkvu je jedino moglo spasiti njeno celokupno članstvo, delujući kroz sabor.
            Prvi sabor koji je predviđen odlukama sabora u Konstanci sastao se u Paviji 1423. godine. Sledeći sabor predviđen za 7 godina posle ovoga, počeo je u Bazelu 1431. godine. Njegov najpreči zadatak bio je da vrati zajednicu husitske jeretike iz Češke. Osnovni zahtev husita bio je da se svi vernici pričešćuju i hlebom i vinom. Kada se pokazalo da je sabor spreman da prihvati ovaj zahtev papa Eugenije IV (1431-1447) ga je raspustio. Sabor je odbio da prihvati ovu odluku i pozvao papu da prisustvuje sednicama. Onda je izglasan niz reformi koje su prvenstveno bile usmerene protiv papstva. Septembra 1437. godine Papa je još jednom proglasio da je sabor raspušten i sazvao novi sabor u Ferari. Zvanični razlog za sastanak u Ferari, koji je kasnije premešten u Firencu, bio je prevazilaženje raskola sa grčkom crkvom. Vizantijski car pokušao je da spasi svoje carstvo unijom sa Zapadnom Evropom. Posle duge rasprave grčki predstavnici u Firenci pristali su na papine uslove i proglašena je unija. Septembra 1439. godine svečano je objavljeno da sabor nije nadređen papi.
            Januara 1438. godine sabor je suspendovao papu Eugenija i naredne godine svečano je objavljeno njegovo svrgavanje. Zatim je izabrao za papu jednog svetovnog kneza Amadea Savojskog, koji je stupio na dužnost kao Feliks V (1439-1449). Tek 1449. godine članovi sabora su odustali i postigli sporazum sa papom Nikolom V (1447-1455). Papa Feliks se odrekao prestola i proglašen je za kardinala, a sabor je raspušten. Osamnaestogodišnjom borbom ljudi iz crkve okupljenih na saboru u Bazelu okončan je saborski pokret. Pobeda je pripala papstvu. Nikola V, bio je obrazovani skeptik koji je najviše zapamćen kao pokrovitelj umetnika i pisaca, odnosno prvi renesansni papa.

Španija i Portugalija

Španija i Portugalija od XI do XIV veka
 
            Specifičnost istorije država na Pirinejskom poluostrvu sastoji se u tome što su te države nastale u procesu oslobađanja zemalja od Arabljana, tj. Mavara. Rekonkvista je delom polazila iz Asturije, jedine oblasti koja je sačuvala nezavisnost posle arapskog osvajanja, a delom iz Španske marke koju je osnovao Karlo Veliki krajem VIII i početkom IX veka u SI delu Španije. Rekonkvisti su na ruku išli stalni sukobi vođeni u Kordovskom kalifatu između feudalaca i kalifa. Protiv arapskih gospodara više puta je ustajalo špansko-vizigotsko seljaštvo i zanatlijsko stanovništvo gradova i oni koji su prešli u islam renegados ili muvaladi i oni koji su ostali hrišćani – mosarabi.
            1085. godine Španci su zauzeli Toledo, a krajem XI veka rekonkvista je bila zaustavljena od strane Almoravida, a zatim u XII veku od stane Almohada, poludivljih berberskih plemena. Već 121. godine ujedinjene snage španskih kraljevina, kojima su se pridružili krstaši iz drugih zemalja Evrope, strahovito su porazili Mavare, i od tog poraza oni se više nisu mogli oporaviti (bitka kod Las Navas de Tolosa). Posle ove bitke osvajanje sve brže napreduje. Već 1236. godine zauzeta je Kordova, a krajem XIII veka Arapi su ostali samo na beznačajnim posedima na jugu Španije. To je bio najbogatiji deo Španije, s visokom zemljoradničkom kulturom, kraj koji je naveliko trgovao. Tu je bilo razvijeno intenzivno baštovanstvo, gajenje maslina, a primenjivalo se i veštačko navodnjavanje. Na toj teritoriji Arapi su uspeli da se održe sve do 1492. godine, kada su konačno poraženi.
            Rekonkvista nije bila samo osvajanje, već i utvrđivanje osvojenih teritorija a zatim naseljavanje istih zarad odbrane. Glavnu ulogu je igralo seljaštvo, koje se preselilo u pogranične oblasti, stanovništvo utvrđenih gradova te sitni riteri koji se nikada nisu rastajali od svog oružja. Naročito velike posede stekli su duhovno-riterski redovi, a u Španiji je, pored templara i hospitalaca to bio red Sant Jago, tj. red svetog Jakova.
            U procesu rekonkviste u Španiji su obrazovane u XIII veku 3 kraljevine: Aragon, Kastilja i Portugalija. Aragonska kraljevina nastala je od tri osnovna dela, kontinentalnog dela kraljevine, primorskog dela i same Aragone. Aragon je bio tipično feudalna oblast, gde je seljaštvo bilo potpuno zavisno od feudalnih posednika. Seljaci su bez ikakve sudske zaštite od njihove samovolje. Senior bi zauzeo čitavo imanje seljaka, ako bi ovaj umro bez dece i veliki deo nasledstva ako bi ostala deca. Od seljaka su uzimane naročite globe za prekršaj bračne vernosti, u slučaju požara na posedu seniora i sl. Feudalci su mogli međusobno da sklapaju saveze, da objave rat kralju kojeg su sami birali i zbacivali. Niže plemstvo bilo je u potpunosti zavisno od višeg, a samom Aragonu gradovi su bili ekonomski slabi i nisu imali političkog uticaja.
            Od primorskih gradova u Kataloniji prvo mesto držala je Barselona Tu se razvijala trgovina, a u samoj Kataloniji metalurgija i proizvodnja kože, brodogradnja i slično. Pomorsko pravo, razrađeno u katalonskim gradovima, postalo je pravo velikog dela sredozemnih luka. U XIII veku u sastav Aragonske kraljevine ušla su Balearska ostrva, a stečena je i Sicilija 1282. godine. Zatim je pripojena Sardinija 1324. godine, pa 1442. i Napuljska kneževina, tako da je sredinom XV veka Aragon postao velika pomorska država.
            1462. godine izbio je narodni ustanak na severu Katalonije, a ustanicima-kmetovima su se pridružili i slobodni seljaci osobito oni s malo ili bez zemlje, koji su zahtevali da se zemlja ponovo podeli ravnomerno. Ustanici su se podelili na vojne odrede, a sakupljani su i prilozi za vojne potrebe. Na čelo ustanika stao je sitni hidalgo Verntaljat. Seljaci su opsedali gradove, utvrđene zamkove i manastire. Ustankom se okoristio aragonski kralj Huan II koji je bio u neprijateljstvu sa katalonskom aristokratijom i gradovima. Uz pomoć Verntaljata i seljačke vojske Huan II je učvrstio svoju vlast nad Katalonijom. Verntaljat je dobio vredne posede zemlje i titulu vikonta, a obaveze seljaka bile su donekle ublažene. Novi ustanak u Kataloniji izbio je već 1484. godine pod vođstvom seljaka Pedra Huana Salea. Akcije vladine vojske protiv ustanika bile su bezuspešne, jer su vojnici nerado istupali protiv seljaka. Zarobljavanje i pogubljenje Sale nisu dali rezultata, pa je 1486. godine vlada morala da pristane na sporazum sa ustanicima i da ukine kmetstvo u Kataloniji.
            Kastilja je zahvatala 3/5 čitave Španije i igrala glavnu ulogu u rekonkvisti. Ogromnu ulogu igrali su veliki, moćni i nezavisni zemljoposedi, stvarani u procesu osvajanja od strane crkve, duhovno-riterskih redova i krupnih svetovnih feudalaca. Naporedo s tim znatno se razvija i zemljoposed sitnih ritera. Ime potiče od reči za grad ili zamaka, što svakako nije bez razloga. Na ovoj teritoriji bilo je mnogo gradova različite strukture, ali su oni svakako najpre predstavljali utvrđenja za odbranu ili dalji prodor na jug. Stanovništvo gradova je prvenstveno služilo vojsku, pri čemu je vodeća uloga pripadala riterskoj konjici. Svaki grad imao je svoje pravo, običaje i privilegije. Gradovi su međusobno sklapali hermandade, tj. saveze koji su imali za cilj udružene ratne operacije, a isto tako i odbranu svojih prava i interesa. U gradovima osvojenim od Arabljana trgovina i zanatstvo su se prvenstveno nalazili u rukama arapskog i jevrejskog stanovništva i sve tri vere su dugo živele mirno jedne pored drugih. Seljaci u starim oblastima Kastilje bili su odavno pretvoreni u kmetove, ali oni u provincijama povraćenim od Mavara dobijali su razne olakšice i povlastice, pre svega lične slobode. Kastilja je bila kontinentalna zemlja, s relativno slabo razvijenom spoljnom trgovinom, ukoliko se izuzme južni obalski pojas.
            Portugalija je nastala kada su se lokalni kraljevi u XII veku oslobodili sizerenstva Kastilje, priznavši vazalnu zavisnost od papske stolice, a to je dovelo do izuzetnog značaja crkve u političkom životu zemlje. U kolonizovanju zemalja oduzetih od Mavara učestvovalo je i slobodno seljaštvo. Bilo je dosta slobodnih seljačkih opština, osobito u južnim delovima zemlje. Najveći značaj imao je grad Lisabon koji je postao jedan od krupnih trgovačkih centara Evrope. Trgovao je sa zemljama na Mediteranu, sa Engleskom, Francuskom i Holandijom, a u zemlji je bila razvijena brodogradnja. Tu je izgrađena velika flota pomoću koje je u XV veku osvojena Seuta u Severnoj Africi, koja je postala ishodište Portugalaca za njihova pomorska putovanja oko Afrike.
            Ujedinjenje Aragona i Kastilje izvršeno je 1479. godine te su se kraljevine ujedinile pod vlašću bračnog para – aragonskog kralja Ferdinanda i kastiljske kraljice Izabele. Rezultat ovog ujedinjenja bio je da je Španije postala jedna od najmoćnijih država Evrope. Kraljevska vlast je izvršila odlučnu ofanzivu na krupne feudalce i lišili ih znatnog dela ranije političke samostalnosti. Kralj je čak oduzeo i zemlje duhovno-riterskih redova. U ovome su kralju pružali pomoć gradovi, koji su 1480. (u Kastilji) međusobno zaključili opšti savez, takozvanu svetu hermandadu, koja je vodila borbu sa feudalcima. Ovaj savez je organizovao miliciju, koja je uvek bila spremna da ispuni njene odluke. Podršku je kralj dobio i od inkvizicije koja je u Španiju uvedena 1480. godine. Boreći se sa svim mogućim jeresima koje bi mogle da podriju vlast crkve, inkvizicija je samim tim gonila svaku socijalnu i političku opoziciju prema postojećem poretku.
            Učvrstivši se iznutra, kraljevska vlast je počela politiku teritorijalnog proširenja. Prvi udarac je upravljen protiv Granadskog emirata, poslednjeg arapskog poseda u Španiji. 1481. godine, preduzet je pohod  na Granadu. Dat mu je karakter krstaškog rata protiv nevernika. Rat se otegao 11 godina i Španci su uspeli tek 1492. godine da osvoje Granadu. Ako se izuzme Portugalija, sa osvajanjem Granade bilo je ujedinjeno gotovo čitavo Pirinejsko poluostrvo. Mavri i Jevreji silom su primoravali da pređu u hrišćanstvo. Zbog toga su muslimani dizali niz ustanaka, koji su bili ugušeni tek uz velike napore. Muslimanima je naloženo da ili napuste Španiju ili da se pokrste 1502. godine. Znatan deo muslimana i Jevreja preselio se u Afriku i na taj način je iz Španije nestao vrlo mnogo ekonomski dragocenih elemenata. Oni koji su ostali  su se pokrstili, ali su bili predmet stalne hajke od strane crkve. Istim takvim progonima izlagani su i Jevreji. 1492. godine, svi Jevreji koji nisu prešli u hrišćanstvo proterani su iz Španije, dok im je imovina konfiskovana.

Vavilonsko ropstvo papa

Vavilonsko ropstvo papa
           
            U XIV veku u papskoj oblasti vidi se kulminacija feudalne reakcije. Po gradovima ove oblasti feudalci su osnovali nekoliko manjih tiranija. Pape su morale da vode stalnu borbu protiv njihovih političkih pretenzija. Feudalne porodice, od kojih su najveće bile Orsini i Kolona, podizale su u Rimu kuće-tvrđave i stalno ratovale po gradskim ulicama.
            U vreme smrti kralja Filipa III i pape Martina IV 1285. godine francuska monarhija smatrana je jednim od najčvršćih bedema papske vlasti. Mladi Filip IV (1285-1314) imao je razloga ad bude ogorčen na papstvo koje je podsticalo njegovog oca na krstaški pohod na Kataloniju. Filip IV se okružio ljudima koji su izučavali građansko pravo i bili ubeđeni u nadređenost svetovne vlasti. Uz to, ljudi koji su služili kralja bili su krajnje beskrupulozni, i nisu birali sredstva da bi došli do cilja. Filip je imao manje sporove sa papom Honorijem IV (1285-1287) i papom Nikolom IV (1288-1291) a onda se 1294. godine deseta kardinala koji su činili Kolegijum sastalo radi izbora naslednika Nikole IV. Kolegijum kardinala držale su pod svojim nadzorom dve moćne rimske plemićke kuće – Orsini i Kolona. Njihove pristalice vodile su krvave bojeve po ulicama Rima. Jedan od kardinala došao je na ideju da se postigne kompromis. Za papu je izabran jedan duboko poštovani pustinjak koji je živeo na nekoj planini u napuljskoj kraljevini. Stupajući na presto uzeo je ime Celestin V i ubrzo bio primoran da postavi dvanaest novih kardinala, od kojih 8 Francuza i četiri Napolitanca. Posle manje od godinu dana, Celestin se odrekao položaja.
            Na ovo ga je izgledao naterao kardinal Benedeto Gaetani, koji je u decembru 1294. godine postao papa pod imenom Bonifacije VIII (1294-1303). Bio je izdanak jedne plemićke porodice, tašt, ohol i neverovatno nadmen. Na sve strane je delio svoje statuete, a jednom prilikom je u nastupu lošeg raspoloženja šutnuo nekog stranog izaslanika. Papa Bonifacije VIII umeo je da za neko vreme potčini feudalce, jer je u Rimu zaveo neku vrstu tiranije. Na sva važnija mesta postavio je svoje rođake, ali njegov neuspeh u borbi sa francuskim kraljem Filipom IV i prenošenje papske stolice u Avinjon doveli su do novog jačanja feudalaca. Papa i porodica Kolona bili su se žestoko sukobili oko jednog imanja koje je neki papin sinovac hteo da kupi. Kada su Koloni oteli papski novac koji je on dao svom sinovcu, Bonifacije je proglasio krstaški pohod protiv Kolona i zauzeo njihove zamkove, a pripadnike kuće ili prognao ili zatvorio. Pošto je tako stekao mnoštvo neprijatelja među rimskim plemstvom, oslabio je svoj položaj, ali se lakoumno upustio u sukob sa dvojicom najmoćnijih vladara u Zapadnoj Evropi.
            Filip IV i Edvard I spremali su rat protiv Gaskonje, te su nameravali da oporezuju sveštenike zarad prikupljanja sredstava. Bonifacije je na to 1296. godine izdao bulu Clericis Laicos, kojom je sveštenstvu u svim državama zabranjivao da bez saglasnosti pape plaćaju poreze vladarima. Kralj Filip je odmah stavio zabranu na izvoz zlata i srebra iz svog kraljevstva, čime je presekao oticanje novca na papski dvor. Bonifacije se veoma brzo urazumio posle ovoga. Priznao je kraljevima pravo da oporezuju sveštenike u slučaju velike potrebe i proglasio Luja IX za sveca.
            Jedan episkop iz južne Francuske navukao je na sebe neprijateljstvo kralja Filipa i ovaj je bio odlučio da ga uništi. Filip je papi uputio zahtev da se raščini episkop da bi on mogao da ga kazni, ali je Bonifacije odbio da preduzme bilo kakve mere i posle serije međusobnih optužbi papa je izdao bulu kojom je potvrdio stavove iznesene u Clericis Laicos. Filip je sazvao skupštinu staleža, a Bonifacije je izdao još jednu bulu, Unam Sanctam u kojoj objašnjava vrhovnu vlast pape nad kraljevima. 1303. godine zapretio je Filipu izopštenjem, te je ovaj odlučio da udari prvi.
            Filip se oslonio na usluge Gijoma de Nogarea, koji je bio stari majstor izmišljanja optužbi i pronalaženja «svedoka». Nogare je počeo sa već uobičajenim spiskom optužbi. Bonifacije je proglašen za jeretika i čarobnjaka. Potom je Nogare sa jednim od nepomirljivih papinih protivnika Skjarom Kolone otišao u Italiju, te su u okolini Rima okupili nešto pristalica ove porodice. Ova skupina opljačkala je Ananji 7.9.1303. godine i zarobila starog papu. Bonifacije je od pretrpljenog straha ubrzo i umro.
            Novi papa Benedikt XI (1303-1304) našao se u krajnje neugodnom položaju. Ponudio je da se sve brojne kazne koje je Bonifacije izrekao francuskom kralju povuku, ali da kralj kazni Nogarea, ali je umro pre nego što je saznao da li je njegov potez imao uspeha. Juna 1305. godine Kolegijum kardinala izabrao je na papski položaj Bertrana de Goa, episkopa Bordoa. Mnogo stvari ukazuje da je ovo verovatno bila Filipova volja. Bertran se popeo na papski presto kao papa Kliment V (1305-1313) i sazvao sastanak kardinala u Lionu, gde je posvećen i ustoličen. Onda je za svoje boravište uzeo grad Avinjon na istočnoj obali Rone. Bila je to teritorija Carstva, ali pod vlašću kneževa iz anžujske kuće. Od 28 kardinala koje je proizveo Kliment, 25 su bili Francuzi, čime se jasno vidi uticaj Francuske na papu.
            Nogare je ubrzo počeo da zahteva da se mere koje je preduzeo protiv Bonifacija proglase opravdanim. Papa je ovo uspeo da odgodi nekih šest godina, ali je na kraju morao da otvori istragu o Bonifacijevom ponašanju i da dopusti Nogareu da iznese svoje dokaze. Iako je samo nekoliko tačaka odgovaralo istini, Nogare je besramno zatražio da se Bonifacijeve kosti iskopaju i javno spale. Na kraju je sve rešeno kompromisom. Papa je povukao sve crkvene kazne protiv Filipa i tako je bio pošteđen obaveze da formalno osudi svog protivnika.
            U isto vreme Filip je odlučio da eliminiše vojno-crkveni red templara. Njegovi «stručnjaci» objavili su da je red napustio svoje pravilo i usvojio drugo, prepuno bogohulnih jeresi. Navodno, vitez je prilikom inicijacije u red morao da se odrekne Hrista i izvodi skaredne obrede pred kipovima đavola. Svi templari u Francuskoj su pohapšeni, a zgrade koje su pripadale redu pretražene su veoma pažljivo. Pretraživanje nije bilo naročito plodno. Pronađeno je nekoliko primeraka starog pravila, koje je navodno napisao sv. Bernar i jedna figurina u obliku ženske glave. Uskoro su počela mučenja zarobljenih templara i «priznanja» su počela da pljušte sa detaljima svih mogućih optužbi. Čim su papini opunomoćenici počeli da saslušavaju pritvorenike oni su odmah porekli sve što su priznali. Neki templari su već uspeli da opovrgnu iskaze koje su prethodno dali. Filip je bio zabrinut da akcija ne propadne, pa je delovao veoma ekspeditivno.
            Arhiepiskop Sensa je, po Filipovom nalogu, osudio 50 templara na spaljivanje i kazna je izvršena odmah. Ovim su uklonjeni neugodni svedoci. Najzad čitava stvar je izneta pred sabor u Vijenu. Kliment nije osudio red, ali je naređeno da se on raspusti, a Filipu su upućene čestitke zbog revnosnog obavljanja dužnosti.
            U vreme avinjonskog ropstva papa, feudalci u Papskoj oblasti brzo su se osilili. Udarali su na stanovništvo Rima i drugih gradova teške poreze i carine, pljačkali na drumovima. Zanatlije i trgovci u Rimu pokušavali su da zbace vlast feudalaca, što im je pošlo za rukom 1347. godine i u Rimu je ustanovljena republika. Na čelo joj je bio postavljen Kola di Rijenci, humanista i prijatelj Petrarke. On je bio proglašen za narodnog tribuna, organizovao je miliciju, s čijom je pomoću uspeo da obuzda feudalce i da ih natera da se zakunu na vernost republici. Feudalci su bili primorani da predaju svoje zamkove i utvrđene kuće. Kola je sredio poreze i ukinuo teške carine jer su kočile trgovinu. Surovim presudama sudova uspeo je da prekine sa nasiljem i razbojništvom feudalaca. Sanjajući o ujedinjenu Italije obratio se italijanskim gradovima s pozivom na ujedinjenje. Ovo je izazvalo nepoverenje kod gradova koji su strahovali za svoju nezavisnost. Rijenci je izazvao protiv sebe papu. Obnovljena borba s feudalcima zahtevala je velike rashode, i Rijenci je morao da pribegne povećanju poreza, što mu je podrilo popularnost u masama rimskog stanovništva. Papa ga je proglasio za buntovnika i isključio iz crkve. Ostavši bez podrške Rijenci je morao da beži iz grada. Pojavio se pred Karlom IV, ali ga je ovaj predao papi Klimentu VI, koji ga je bacio u tamnicu. Klimentov naslednik Inoćentije VI pripremajući se za obnovi vlasti u papskoj oblasti, odlučio je da Rijencija iskoristi za svoje ciljeve i poslao ga u Rim. Stanovništvo, teško postradalo od feudalaca, oduševljeno ga je sačekalo i on je u Rimu dobio vlast sa titulom senatora 1354. godine. Rijenci je opet bio primoran da poveća poreze, što je ponovo protiv njega diglo narod. Izbio je ustanak, u čijem su pripremanju učestvovali i feudalci. Kola di Rijenci je ubijen i feudalci su ponovo nesmetano mogli da šire svoj uticaj.
            Sedište papstva bilo je u Avinjonu 72 godine. Naslednici Klimenta V nisu uspevali da se oslobode nadzora francuskih kraljeva. Uz to, duhovnost im nije bila jača strana, a živeli su raskošno u svom lepom gradu. Pošto je papa odlaskom iz Rima izgubio sve prihode iz zaostavštine sv. Petra sada je došlo do velikog unapređenja sistema prikupljanja papskih prihoda iz čitavog hrišćanskog sveta.

Ostaci Carstva

Ostaci Carstva (kraj XIII – kraj XV veka)
 
            Sveto rimsko carstvo bilo je konglomerat praktično nezavisnih država tokom XIV i XV veka. U Nemačkoj je takvih jedinica bilo 16 000, različitih po veličini i značaju. Ako bi car poželeo da obezbedi neku stvarnu vlast, ona je morala da se zasniva negde van Nemačke, što je u ovom periodu obično Češka ili Ugarska. Italiju je činio veći broj nezavisnih država. Kraljevinom Sicilijom vladala je kuća Aragona i to mlađa linija do 1409. godine, kada je Siciliju nasledio kralj Aragona. Kraljevina Napulj ostala je u posedu potomaka Karla Anžujskog do smrti Jovanke II 1435. godine. Kraljevstva se posle dočepao Alfonso V (1416-1458) kralj Aragona i Sicilije, dok je Reneu Dobrom ostala samo titula kralja Napulja. Severno od Napulja prostirala se papska država. Toskana je bila podeljena između Firence i Sijene. Na severu, najveće sile bile su Venecija, Đenova i Milano, ali je tu bilo još država. Sve ove države vodile su ratove jedna protiv druge u težnji da prošire svoje teritorije.
            Svetim rimskim carstvom vladali su tokom XIV i XV veka predstavnici kuće Habsburga ili Luksemburga, s mali izuzetkom vladavine Ludviga od Vitlsbaha (1314-1347).           
            1273. godine za cara je izabran Rudolf Habzburški (1273-1291), jedan od drugostepenih kneževa u Nemačkoj. Do tog vremena na carski presto su birani isključivo krupni kneževi. Habzburški posedi svodili su se na relativno male zemlje u Alzasu i Švajcarskoj. Ali Rudolf je pokazao da ni izdaleka nije tako bezopasan kakvim su ga smatrali kneževi. Osvajačke zamisli usmerio je na Austrijsko vojvodstvo, koje je u to doba ujedinjeno u jednu državu s Češkom pod Pšemislom II. Iskoristivši pomoć Mađara i ustanak čeških ritera oteo je Austriju, Štajersku, Korušku i Kranjsku i načinio austrijsko vojvodstvo jezgrom habzburških poseda.
            U njegovo vreme još je vladala feudalna anarhija. Diže se niz seljačkih ustanaka, osobito na Rajni. U narodu se širi legenda o caru Fridrihu koji će se pojaviti, stati na čelo naroda i kazniti njegove ugnjetavače. Vođe seljačkih ustanaka često uzimaju to ime, a najpoznatiji je svakako bio Fridrih Drvena cipela koji je sebe proglasio za cara. Rudolf je protiv njega otpočeo ratne operacije, zarobio ga i spalio, 1285. godine.
            Rudolf (1273-1291) je mnogim brakovima svoju kuću učinio moćnom. Njegov najstariji sin Albert (1298-1308) koji ga je nasledio na carskom prestolu, oženio se naslednicom vojvodstva Austrije dok se drugi sin Rudolf oženio naslednicom Češke. Henrih VII Luksemburški (1308-1313), koji je izabran za cara 1308. godine obezbedio je ruku naslednice Češke za svog sina Jovana (koji je poginuo kod Kresija). Henrih VI je obnovio pokušaje careva da svoju vlast prošire na Italiju. 1310. godine krenuo je preko Alpa. Gibelini, koji su trpeli neuspehe u socijalnoj borbi severnih italijanskih gradova pozdravili su ga kao spasioca. Ali, narodne mase su caru pružile jak otpor, a protiv njega je istupio i napuljsku kralj. Kada je Henrih u jeku ratnih operacija umro, rat se završio neuspehom.
            Pri izboru novog cara izborni kneževi su se podelili, pa je na presto istovremeno izabran Fridrih Habzburški i Ludvig, vojvoda Bavarske, 1314. godine. Oni su dugo vodili borbu, koja je upropašćavala zemlju i iscrpljivala finansije oba pretendenta. Najzad je Ludvig odneo pobedu i preuzeo presto. Kao i njegovi prethodnici Ludvig (1314-1347) se na prvom mestu brinuo da poveća nasledne posede svoje kuće. Ni on nije odoleo izazovu pa se umešao u stvari Italije, na šta je na Nemačku bio bačen interdikt od strane pape Jovana XXII. Ludvig je na svom dvoru sakupio sve papine protivnike, i proglašena je premoć svetovne vlasti nad duhovnom. Određeno je da papa mora zavisiti od cara i propovedana je potpuna sloboda religije i biranja sveštenstva. Ludvig je uspeo da zauzme Rim i da stupi u savez s rimskom aristokratijom, koja je bila u neprijateljstvu s papom. Ludvig je proglašen za cara i on je objavio da je Jovan XXII zbačen i imenovan je papa Nikola V. Ali Nemci nisu uspeli da se održe u Rimu i Italiji. U narodu su počeli nemiri pa je car morao da napusti Rim kad je ponestalo novca za plaćanje najamničke vojske, 1328. godine. Posle dve godine došao je i carski papa u Avinjon i predao se u ruke Jovana XXII.
            Ludvigova težnja da svim sredstvima proširi posede bavarske kuće, dovela je do sukoba sa kneževima, koji su novog kralja izabrali iz dinastije Luksemburgovaca. 1347. godine Jovanov sin Karlo (1346-1378), kralj Češke, pobedio je i svrgnuo Ludviga od Vitlsbaha i postao car. Karo je zbog usluga plemstva u njegovom dovođenju na vlast morao da izda Zlatnu bulu 1356. godine u kojoj je priznavao političku samostalnost kneževa-izbornika i odricao se svakog mešanja u njihove unutrašnje stvari. Bula im je potvrdila pravo izbora cara, a izbor je vršilo 7 kneževa izbornika. Karla IV Luksemburškog su nasledili jedan za drugim njegovi sinovi Venceslav (1378-1400) koga su kneževi zbacili 1400. godine i Sigismund (1410-1437) koji se oženio naslednicom Ugarske i ostavio je svoje zemlje svom zetu Albertu V Habsburškom (1438-1439), posle čije smrti su krune Češke i Ugarske pripale njegovom sinu, ali je njegov dalji rođak Fridrih III Habzburgovac izabran za cara (1440-1493). Fridrih je bio poslednji car koji je krunisan u Rimu i najveći slabić koji je ikad sedeo na carskom prestolu. Kneževi uopšte ne vode računa o caru, koji nema ni vojske ni novca. Na kraju vladavine Fridrih III ostaje bez glavnog porodičnog poseda, Austrije, koju je zajedno sa Štajerskom i Koruškom osvojila Ugarska.
            Carevi su se malo interesovali za blagostanje Nemačke ili Italije i posvećivali su najveću pažnju izgrađivanju sopstvenih kneževskih poseda. Uobličavanje Svetog rimskog carstva dostiglo je pun oblik objavljivanjem čuvene Zlatne bule od strane cara Karla IV 1356. godine Zlatna bula je umanjila verovatnoću izbijanja sporova oko izbora cara i zaštitila bar neke nemačke države od usitnjavanja.
            Najveći savez gradova nastaje u ovo vreme i bila je to severnonemačka Hanza. Teško je odrediti momenat kada je ona nastala. U početku su to bili sporazumi nekoliko gradova i između grupa gradova, a tek sredinom XIV veka, Hanza je obuhvatila gotovo sve severnonemačke gradove koji su se nalazili na obali i, sem toga, čitav niz gradova koji su ležali daleko od obale, ali koji su bili vezani za trgovinu na Severnom i Baltičkom moru. Hamburg, Libek i Bremen činili su srž ove organizacije.
            Glavni predmeti Hanzine trgovine bili su proizvodi baltičkih zemalja, Rusije i Skandinavije – žito, krzna, kože, so, riba, mast, med, vosak, bakarna i gvozdena ruda, drvo... U zamenu za te sirovine nošena je roba zapadne proizvodnje – tkanine, metalni proizvodi, vino, luksuzni predmeti i preko Holandije i začini.
            1356. godine gradovi Hanze složno su istupili u odbranu svoji interesa. Te je godine flandrijski grof pogazio njihove privilegija, što je izazvalo zajedničku akciju čitavog saveza, posebno trgovačku blokadu Flandrije, koja je primorala grofa da učini ustupke. 1367. godine savez je ponovo morao da istupi u krupnom političkom poduhvatu, ratu protiv Danske, do koga je došlo zato što je Danska pokušala da podrije trgovački značaj saveza. Na strani Hanze istupili su i drugi neprijatelji Danske (Švedska, Holštajn i Meklenburg), a saveznička flota blokirala je danske obale i posle zauzimanja Kopenhagena Danska je morala da potpiše Štralzundski mir sa Hanzom (1370. godine). Po tom miru potvrđene su sve privilegije Hanze.
            Savez nije imao čvrstog političkog ustrojstva. Nije imala nikakav zajednički stalni upravni organ, nije imala ni zajedničku blagajnu. Nije postojala ni zajednička vojska ni zajednička flota. U gradovima Hanze vlast je pripadala patricijatu, gornjem trgovačkom sloju. Zanatlijska masa bila je uklonjena od učešća u gradskoj upravi. U statut Hanzinih gradova unosi se tačka, kojom se kažnjava isključenjem iz saveza onaj grad koji dozvoli ma kakvu izmenu u postojećem političkom uređenju Hanze.
            Sredinom XV veka počinje opadanje saveza. U to vreme izdiže se engleska trgovina, a od XV veka engleski trgovci počinju da se pojavljuju sa svojim brodovima po svim morima zapadne Evrope. U porastu je i tranzitna trgovina Holanđana. Ta konkurencija postepeno podriva značaj Hanzinog saveza. Krajem XV veka moskovski vladar Ivan III zauzeo je Novgorod i proterao iz njega Hanzine trgovce. Danska je ponovo počela da pritiskuje Hanzu. Savez konačno gubi svoju prevlast kada su otkriveni novi pomorski putevi, koji su povezali Evropu s kolonijalnim zemljama, Amerikom i Indijom.
 

Francuska pod kućom Valoa

Francuska pod kućom Valoa (XIV – XV vek)
 
            Francuska u vreme vladavine Filipa IV (1285-1314) bila je umnogome slična Engleskoj iz doba Edvarda I (1272-1307). Filip je imao savet sličan Edvardovom. Njegova chmabre des computes vršila je funkcije engleske blagajne, a njegov parlament funkcije tri centralna suda. Skupština staleža sadržavala je iste osnovne principe kao i engleski parlament. Ali bilo je i razlika. Francusko činovništvo bilo je daleko brojnije od engleskog. Francuska nije bila u toj meri jedinstvena kao Engleska. Pod Filipovim sinovima, mnoge od pokrajina došle su do povelja kojima su im zajamčene posebne povlastice. U vreme Filipa VI (1328-1350) kada bi kralju zatrebao novac, tražio ga je od koga stigne, odnosno od skupštine staleža, staleža Langdoka (južne pokrajine) ili od pokrajinskih skupština. Od opštih poreza, francuske vlasti najviše su se oslanjale na carinu na prodatu robu, čiji je iznos bio različit u zavisnosti kada je ubirana i u kojoj pokrajini. 1343. godine uveden je porez na so (gabelle). Kruna je ubrzo počela da ga koristi širom kraljevine, kad god bi dobila odobrenje za prikupljanje novca. Najzad, uveden je porez na ognjište koji je prvobitno nazivan fouage, a kasnije taille. Takođe je vršena pozajmica novca u velikim količinama, ali i obezvređivanje istog. Između 1337 i 1350. godine promene vrednosti novca izvršene su 24 puta.
            U prvim godinama vladavine Jovana Dobrog (1350-1364) buržoazija je bila sve nespokojnija. Promene vrednosti novca i carine, porazi francuske vojske i neprekidno traženje novih sredstava činilo je buržoaziju sve manje voljnom da plaća troškove. Nezadovoljstvo je dovedeno do vrhunca posle bitke kod Poatjea. Fini građanski svet, a naročito stanovnici Pariza, sasvim je pobesneo. Što je još gore, imali su i vođu, Etijena Marsela, provoa trgovaca Pariza. Dofen Karlo bio je primoran da sazove skupštinu staleža odmah posle bitke kod Poatjea. Staleži su odobrili carinu na prodatu robu u iznosu od 8 denarija na svaku livru i porez na so, s tim da oni sami odrede službenike koji će novac prikupljati i isplaćivati ga vojnicima. Na sledećoj sednici staleža, u februaru 1357. godine Marsel i drugovi su došli sa zahtevom da 22-ca najvažnijih činovnika budu razrešeni. Zatim su objavili da bi skupštine staleža trebalo održavati redovnije, ako treba i nekoliko puta godišnje. Zahtevali su da za svaki važniji politički potez, kao što je zaključivanje mira ili primirja, skupština mora dati saglasnost. Vrednost novca ne bi se smela menjati bez dopuštenja skupštine. Trebalo je takođe, smanjiti troškove za izdržavanje državne uprave i poništiti sve darove koji su učinjeni iz kraljevskog domena od vremena Filipa IV. Marsel i njegovi prijatelji počinili su katastrofalnu grešku kad su zahtevali da se oslobodi iz tamnice Karlo Loši, kralj Navare i grof Evrea. Čim se ovaj našao na slobodi, zaratio je sa dofenom i time uvećao opšti nered. Nervoza u Parizu je sve više rasla i kretala put nasilja. Tako je jednog dana rulja predvođena Marselom upala u dofenovu kuću i u njegovom prisustvu ubila dvojicu visokih državnih službenika. Dofen je napustio grad, koji je Karlo pokušao odmah da osvoji, ali mu Marsel nije dozvolio da uđe u grad sa svojim snagama. Tako se grad našao opkoljen sa jedne strane dofenovim snagama, a sa druge Karlovim.
            Francuskim seljacima je ovaj rat takođe teško padao, jer su im uništavana polja, a kuće spaljivane, a uz to su morali i da plaćaju velike poreze i namete. 1358. godine došlo je do velikog ustanka u oblasti Borea poznatog kao žakerija, koji se ubrzo proširio na okolne okruge i u kojim je ubijen određen broj plemića i osvojen veliki broj zamkova. Na čelo ustanka stao je Gijom Kal koji je bio bivši vojnik. Marsel je seljacima poslao glasnike radi sklapanja saveza i time napravio još jednu grešku. Seljaci su odmah poslali velike snage u okolinu Pariza. Ova vojska napala je grad Mo, u kome je živela dofenova žena i ona je bila opkoljena sa pratnjom na gradskom trgu. Žan de Greji, gaskonjski vojskovođa pritekao im je u pomoć, vraćajući se sa pohoda po Poljskoj. Izbavio je dame i pobio sve seljake na koje je naišao. U isto vreme, 10. juna Karlo Loši i dofen okrenuli su svoje vojske protiv seljaka i porazili ih, poubijavši tada oko 20 000 seljaka. Ovo je uznemirilo neke njegove pristalice, pa je jedne noći, dok je obilazio straže na zidinama Marsel ubijen i grad predat dofenu.
            Karlo V (1364-1380) postavio je sposobne ljude koji su poticali iz srednje klase na najviše položaje u državnoj upravi, a sam je uvećao kraljevsku moć. Potčinio je gradove kraljevskoj vlasti, a uspostavio je redovno i polu-stalno oporezivanje.Sakupljanje poreza povereno je činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Karlo V se trudio da tako reformiše sistem da ne dođe do situacije da često mora da saziva skupštinu staleža. Uveden je i sistem unajmljivanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan, dok se artiljerija usavršava, a pažnja je stavljena i ka stvaranju jake pomorske flote. 139. godine Francuska posle dužeg vremena prelazi u ofanzivu. Rezultat tih operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu veći deo njihovih poseda u Francuskoj. Vojskovođa Karla V, Bertran Digeklen oteo je Englezima gotovo sav JI Francuske. Kada je Karlo V umro, nasledio ga je njegov sin, dvanaestogodišnji Karlo VI.
            U prvim godinama vladavine Karla VI (1380-1422) kneževi sa kraljevskog doma i njihovi plemeniti prijatelji gledali su sa puno prezira na državne službenike. Već 1380. godine izbio je ustanak u Parizu u vezi sa novim poreskim teretom. Prinčevi regenti u početku su činili ustupke, ali su posle nekog vremena vratili poreze, a to je 1382. godine izazvalo novi ustanak u Parizu. Ovaj pokret je u istoriji dobio naziv ustanak buzdovana, jer su ustanici njima bili naoružani. Oni su počeli da ubijaju sakupljače poreza, da rasteruju kraljevske činovnike, a iz tamnica su oslobađani svi zatvorenici. Feudalcima je pošlo za rukom da uguše sve ove ustanke, ali je nemir ostao. Kad je Karlo poludeo, kneževi su preuzeli vlast i oterali svoje protivnike. Do kraja Karlove vladavine stranke koje su predvodili vojvoda Orleana i vojvoda Burgundije boriće se oko vlasti međusobno. U zemlji je zavladala velika zbrka. Pariski niži slojevi su, 1413. godine, predvođeni izvesnim Simonom Kabošom, izveli niz napada na pripadnike stranke armanjaka, upadajući nekoliko puta i u dofenov dom. Rulja je ubila jedan broj plemića i visokih državnih službenika. Iako je vojvoda Burgundije spasao nekolicinu koji su se našli u opasnosti uskoro je i on morao da napusti grad koji je pao u ruke armanjaka. Jedna grupa državnih službenika koji su uglavnom bili naklonjeni burgundijcima bavila se izradom programa reformi državne uprave. Ovaj plan postao je poznat pod nazivom Kabošove odredbe. Njegovi tvorci su podrazumevali da državnu vlast treba da vodi činovništvo, sastavljeno od kraljevskih službenika i dopuštali su mogućnost da ovo činovništvo nadzire kraljevske postupke. Oni su jedino želeli da tu upravu učine poštenom i efikasnom. Praktično, svaki službenik imao bi savet sa kojim bi većao. Bio je to sasvim neprimenljiv plan koji nikad nije ostvaren. Uplašena buržoazija požurila je da u grad pusti vojsku armanjaka. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini, a armanjaci su se surovo obračunali sa ustanicima.
            Karlo VII (1422-1461) poznat kao Dobro služeni poznat je po tome što mu je Jovanka Orleanka donela krunu, a Rišmon i njegovi saborci isterali Engleze iz Francuske. O njegovim finansijama vodio je računa trgovac Žak Kur, koji je uvećao kraljevske prihode i proširio francuski trgovački uticaj na istočno Sredozemlje. Državni staleži su 1439. godine dozvolili kralju da zauvek skuplja neposredni porez, tkzv. taj, u visini od 1.2 miliona livri, radi izdržavanja stajaće vojske. Izvršena je vojna reforma sa uspostavljanjem stajaće vojske i uspostavljen je nadzor kraljevske vlasti nad oporezivanjem. Sam Karlo je bio nejak vladar, malodušan i slabe volje. Kralj je obitavao u Šinonu i u drugim rezidencijama u toj oblasti, jer je Pariz bio pod vlašću Engleza. Položaj kraljevske ljubavnice postao je priznato i visoko cenjeno dostojanstvo. Skoro potpuno nezavisne vojvode nekih oblasti stalno su stvarali saveze iz ličnih interesa koji su stavljali na muke Karla i njegovu državnu upravu. Zanimljivo obeležje tih saveza je činjenica da ih je uglavnom predvodio Karlov sin, dofen Luj. Kraj stogodišnjeg rata doveo je do skoka cena, pa su mnogi plemići bili prisiljeni da stupe u službu kod nekog višeg kneza. Kralj i vojvoda Burgundije zaposlili su mnoge plemiće kao vojnike i službenike, a takođe su deo dodelili kao penzije drugima čiju su podršku želeli.
            Kada je Karlo VII umro, dofen Luj je bio u izgnanstvu na dvoru Filipa Dobrog. Pošto je bio potplatio dvorskog lekara da mu saopštava zdravstveno stanje svog oca, bio je prvi koji se pojavio na dvoru, odmah posle njegove smrti. Luj XI (1461-1483) bio je najneprijatniji čovek koji se ikada našao na Francuskom prestolu i nimalo nije ličio na kralja. Bio je krajnje neugledan i loše se oblačio. Bio je veliki vernik, ali njegova vera je uglavnom prelazila u sujeverje. Nije imao smisla za najobičniju pristojnost. Omiljena mu je zabava bila pijančenje u nekoj krčmi kao i pričanje masnih viceva. Ali, uprkos svemu bio je efikasan kralj. Njegovi službenici dobro su ga služili, jer bi inače brzo završili na vešalima. Bio je veoma inteligentan, sasvim beskrupulozan i pravi majstor spletki.
            Nedugo pošto je došao na presto, velika koalicija, tkzv. Liga opšteg blagostanja, digla je pobunu, predvođena kraljevim rođenim bratom vojvodom Berija i vojvodama Burgundije, Burbona i Anžua. Došlo je do velike bitke, u kojoj su se obe strane dale u bekstvo, čim su se sudarile, a pobedu je proglasila ona strana koja se pre zaustavila. Zatim su dve vojske nekoliko meseci stajala jedna naspram druge na jednoj reci. Na kraju L.O.B-a, je umirena velikodušnim deljenjem poseda i penzijama kneževima i njihovim najznačajnijim sledbenicima. Kralj je ubrzo uspeo da poseje seme razdora između svog brata i vojvode Bretanje, pa je prvi rado prihvatio da dobije Gaskonju u zamenu i ubrzo je umro od preteranog pića.
            Vojvoda Filip od Burgundije umro je 1467. godine, a nasledio ga je njegov sin Karlo, poznat kao Karlo Smeli. On je planirao da uključi u svoje teritorije Alzas i Lorenu, a da potom krene u osvajanje bilo doline Rone ili Švajcarske, što bi ga dovelo na vrata Italije. Svoj položaj ojačao je savezom sa kućom Jork, koji je učvršćen venčanjem sa Margaretom, sestrom Edvarda IV. Kralj Luj je odmah počeo da spletkari i uskoro su na delu bile tolike zavere protiv vojvode da ni sam Luj nije mogao svih da se seti. 1468. godine posetio je Karla u Peronu, zaboravivši da su njegove uhode upravo u tom trenutku podsticale pobunu protiv episkopa Liježa vojvodinog saveznika. Karlo je na ovo odmah zarobio svog posetioca, ali je podmićivanjem Karlovih ministara Luj izdejstvovao oslobođenje, ali je sa Karlom morao da kazni pobunjeni Lijež. Nekoliko godina potom Karlo je osvojio Alzas i Lorenu i 1476. godine krenuo je protiv Švajcaraca, ali je tu doživeo poraz. U dve velike bitke švajcarski kopljanici razbili su burgundske vitezove. Švajcarski vojnici, koje je plaćao Luj, ušli su u službu vojvode Lorene i krenuli da razbiju opsadu Nansija koji je Karlo opsedao. Burgunđani su pobeđeni, a vojvoda je poginuo. Njegove zemlje nasledila je njegova kćerka Marija, ali je Lujev sin Karlo bio tek beba, pa je ona odbila da se uda za njega. Ovo je iskoristio Maksimilijan Habsburški, sin i naslednik Fridriha III, koji se oženio Marijom i postao gospodar njenih zemalja. Luj je brak oglasio nevažećim i prigrabio Burgundiju, ali je Flandrija pripala Maksimilijanu. Kada je Luj 1483. godine umro, jedini veliki knez koji je imao stvarnu nezavisnost bio je vojvoda Bretanje.

Engleska u poznom srednjem veku

Engleska u poznom srednjem veku (XIV – XV vek)
 
            Edvard II (1307-1327) nasledio je svog oca Edvarda I. Bio je nesposoban, slab i neodlučan, uvek pod uticajem drugih koji su pokušavali da ograniče kraljevski uticaj na administraciju. Postavljenja na visoke položaje u državnoj upravi, poput kancelara ili blagajnika morale su da potvrde velmože u parlamentu, odnosno veliki savet. Ali ni ovaj savet nije bio večan. Toma od Lankastera ubio je kraljevog miljenika Pitera Gejvstona, pa se onda na njega digao Edvard. Posle toga, kraljevstvom su, u kraljevo ime, vladali članovi porodice Dispensera, dok ih kraljica Izabela i njen ljubavnik Rodžer Mortimer nisu zbacili i naterali kralja da se odrekne prestola u korist svog sina. Nekoliko godina, umesto njega vladali su ovo dvoje koji su bezobzirno pljačkali i terorisali državu, sve dok nisu ubili omiljenog ujaka Edvarda III, koji ih je onda srušio, pogubio Mortimera, a Izabelu zatvorio na jedno imanje.
            Duga vladavina Edvarda III (1327-1377) predstavlja značajno razdoblje za razvoj engleskih političkih ustanova. Edvard je više voleo državnu upravu koju bi činili kraljevski službenici, kao u vreme njegovog dede. Kada mu je, u jednom trenutku novac bio potreban, Edvard je pristao da baroni vrše nadzor nad njegovim ministrima, ali je ubrzo povukao obećanje. Pred kraj svoje vladavine dopustio je da baroni sprovedu svoju zamisao o odgovornosti ministara. Ustanovljeno je načelo da kraljevi ministri mogu da budu kažnjeni zbog izvršavanja nezakonitih naređenja. Bili su to počeci postupka koji je nazvan utvrđivanje odgovornosti. Edvard nije bio naročito zainteresovan za unutrašnju upravu u Engleskoj, jer je u suštini bio vojnik i zbog svojih uspeha u ratovanju, postao je nacionalni junak, a otvorenošću i opuštenim ponašanjem stekao je veliku naklonost naroda.
            Tokom njegove vladavine ustalio se običaj da se u Veliki savet pozivaju sinovi ljudi koji su ranije sedeli u njemu.  Takođe je došlo i do postepenog povlačenja crkvenog činioca iz parlamenta. Do kraja njegove vladavine broj crkvenih lica koja su sedela u parlamentu sveden je na 21 episkopa i 27 opata i priora. Vitezovi iz okruga i građani održavali su svaki svoje posebne sednice kako bi se posavetovali o pitanjima koja će biti izneta na zajedničkom zasedanju. Pošto oni nisu ulazili u sastav Velikog saveta, ubrzo su počeli da drže zajedničke sastanke kako bi odredili svoj stav. Uskoro je za njih počeo da se koristi naziv predstavnici naroda (commons). Pre Edvarda III ovi predstavnici su imali vrlo malo učešće u radu parlamenta. Oni su mogli da sačine peticiju i podnesu je Gornjem domu, a ako je on odobri, ona je prosleđivana kralju i savetu. Ova forma postala je, za vreme Edvarda III način uvođenja novih zakona.
            Možda najznačajnija novina u oblasti sudstva za vreme Edvardove vladavine bilo je uvođenje mirovnih sudija. Još za vreme Edvarda I u svakom okrugu uvedeni su službenici koji su nazivani čuvari mira i oni su nadgledali šerifa i istražne organe. Dobivši pravo da sude optuženima za krivična dela, 1329. godine, oni su postali mirovne sudije. Propisom iz 1388. godine predviđeno je da se sve sudije iz jednog okruga moraju sastati u sedištu okruga četiri puta godišnje kako bi sprovodili suđenje i obavljali druge poslove. Sudije je postavljao kralj, a birane su iz redova plemića i sitnijih zemljoposednika. Oni nisu primali platu i bili su najodaniji interesima svog društvenog sloja. Uvođenje mirovnih sudija označilo je uspon političkog značaja sloja sitnog seoskog plemstva nazivani gospoda. U oblastima oko gradova koji su u XV veku doživeli uspon zahvaljujući proizvodnji vunenih tkanina, bilo je gotovo nemoguće uočiti razliku između gospodina i trgovaca.
            1348. godine Englesku je zadesila epidemija kuge. Neki istoričari smatraju da je pomrla možda i polovina stanovništva, mada je daleko verovatnije da je taj procenat bio negde oko 1/3. Usled nedostatka radne snage cena nadnica je skočila, ali isto tako i cena osnovnih potrepština. Kraljeva ordonansa iz 1349. godine je propisala da svi muškarci i žene koji nisu stariji od 60 godina, a nemaju sopstvene zemlje ni drugih sredstava za život, stupaju u najam kod onog ko želi da ih uzme i to za platu koja je bila u visini one pre doba kuge. Za prekršaje ovog propisa, predviđene su globa i tamnica. Dve godine kasnije Donji dom se obratio kralju sa žalbom da se ordonansa ne sprovodi. Na molbu parlamenta izdat je Statut o radnicima, koji je vrlo detaljno ponovio osnovne stavove ordonanse i pojačao kazne za kršenje odredbe. Ali ni statut nije imao očekivani uticaj, pa se Donji dom više puta obraćao kralju s molbom za preduzimanje mera protiv prekršilaca statuta. Krupni feudalci u potrazi za radnom snagom često su gazili statut i davali višu nadnicu i nisu se ustručavali da primamljuju radnike svojih suseda. Lordovi su počeli da sve više pritiskaju seljake i da od njih traže sve veće rente i rabote. Ponekad oni počinju da se s novčane rente vraćaju na radnu rentu, da bi nadoknadili gubitak radne snage na svoj gazdinstvu.
            Stogodišnji rat se u početku Edvardove vladavine odvijao veoma dobro po Engleze, ali od 1369. godine Francuzi uzvraćaju udarac. Akvitanija je ustala protiv engleske vlasti, a velike teritorije koje su ranije bile osvojene, sada su izgubljene. 1375. godine potpisano je primirje, po kome je Englezima ostalo samo nekoliko primorskih gradova na tlu Francuske. Rat sa Francuzima bio je doveo Englesku u neprijateljski odnos prema papi, te je već 1353. Edvard izdao statut kojim je zabranjeno iznošenje prestupa engleskih podanika pred papu, a otkazano je i plaćanje danka od hiljade funti sterlinga.
            Kada je Edvard III umro 1377. godine njegov najstariji sin, Crni princ je već bio mrtav, pa je presto nasledio njegov mlađi sin Ričard II (1377-1399). On je došao na presto u vreme velikog nezadovoljstva, jer je strašna bubonska kuga koja je harala Engleskom 1348 i 1349. godine ubila skoro trećinu stanovništva, pa je to prouzrokovalo nestašicu radne snage i porast cena hrane. Preostali radnici odmah su zatražili veće nadnice ili bolje uslove. Parlament je na to odgovorio Statutom o nadnicama, koji su zamrznute i nadnice i cene. Ratovi u Francuskoj su takođe povećavali nezadovoljstvo. Da bi se teret poreza ravnomerno rasporedio, parlament je raspisao glavarinu, 1377. godine. Prvi takav porez bio je umeren i uspešno sakupljen, ali je drugi pokušaj 1381. godine doneo nevolje, prvenstveno što je porez bio utrostručen na 1 šiling po glavi. Pošto je na osnovu količine novca koji je sakupljen izgledalo  da je stanovništvo države manje nego prilikom prethodnog skupljanja, službenici blagajne uputili su komisije da istraže ceo slučaj. Članovi ove komisije su ubijani, a seljaci iz Kenta, pod vodstvom Vata Tajlera, bivšeg vojnika zauzeli su Ročester, pa Kenterberi, gde su pobili nekoliko visokih crkvenjaka i otvorili zatvore, 1381. godine. Potom se njihova vojska pojavila pod Londonom.  Niži slojevi gradskog stanovništva otvorilo im je kapije. Na kraju se mladi kralj morao sastati sa pobunjenim vođama i obećao da će ispuniti sve njihove zahteve. Prvi sastanak održan je u Majlendu, a drugi u Smitfildu. Posle prvog dana sastančenja kralj je odlučio da se on produži i na sutradan, ali je na sutrašnjem sastanku neko  ubio Tajlera, a viši slojevi gradskog stanovništva koji su činili gradsku miliciju su se naoružali i krenuli na seljake i siromahe. Nemajući više vođe seljaci nisu prihvatili borbu. Davana su im svakojaka obećanja, te su se oni razišli u uverenju da su svi njihovi zahtevi ispunjeni. U ime kralja po grofovijama su razaslata naređenja da se riteri sakupe u Londonu. Riterski odredi su se potom dali u poteru za seljacima i bez mnogo muke ih uništili. Mnogo seljaka je povešano, a još više osakaćeno ili mučeno. Drugog vođu ustanka, Džona Bula svirepo su ubili, a kralj je poslao naredbu da seljaci moraju bez pogovora da slušaju svoje seniore i ispunjavaju sve one obaveze koje su imali pre ustanka. Ova pobuna donela je više štete nego koristi seljacima. Parlament je doneo razne ograničavajuće statute, a vlastelini oživeli neke stare obaveze i pojačali nadzor nad potčinjenima.
            Kada je konačno preuzeo vlast u svoje ruke Ričard je ispunio činovništvo svojim bespogovorno odanim slugama. Mnoge svoje miljenike učinio je perovima, a neke od njih uveo je u svoj savet. Na početku njegove vladavine jedna grupa barona koji su sebe nazivali Gospodom pozivarima pokušala je da uspostavi nadzor nad državnim organima, ali su oni pohapšeni 1397. godine, izvedeni pred Gornji dom, i osuđeni na smrt ili progonstvo. Zatim je parlament primoran da prenese svoja ovlašćenja na jedan odbor čije je članove birao kralj. Ričard je zatim postavio određena pitanja sudijama o kraljevskoj vlasti koja su vodila ka jačanju njegove moći. Pošto je te sudije on postavljao, dobio je odgovore kakve je i očekivao, ali engleski baroni i narod nisu hteli ni da pomisle na mogućnost da ograničenja kraljevske vlasti maltene ne bude. Ričard je jasno pokazivao da apsolutnu vlast koju je teorijsku obezbedio namerava da sprovodi u praksi. Posledica toga bila je pobuna barona pod vođstvom Henrija od Lankastera. Kralj je na kraju ostao usamljen, te je morao da prizna poraz. Parlament se sastao i svečano objavio da svrgava Ričarda zbog kršenja zakona koji važe i za kralja i za narod. Henri od Lankastera je odmah istakao pravo na upražnjeni presto, mada stvarni naslednih prava na presto nije imao. Istinski naslednik bio je Edmund Mortimer, erl Marča, praunuk Lajonela, vojvode Klarensa, starijeg brata Jovana od Gana.
            Parlament je ponovo učinio jedan presedan birajući Henrija na presto, pod imenom Henri IV (1399-1413). Henri je bio vešt vojskovođa i savestan i sposoban vladar, ali na vlast nije došao u baš najsrećnijim okolnostima. Presto je dugovao podršci moćnih barona, koji su za svoje usluge očekivali darove i povlastice. Pošto one nisu stizale dovoljno brzo, oni su se pripremali za novi ustanak. Kada je uskoro dignuta buna sa ciljem povratka Ričarda na presto, Henri je naredio njegovo ubistvo, ali je ipak tokom cele svoje vladavine morao da se bori sa baronima koji su organizovali više pobuna. Velšani su u isto vreme pronašli vođu u Ovenu Glendoveru koji je poveo ustanak i sklopio savez sa nezadovoljnim baronima. Pobune su ipak propale, a ustanak Velšana ugušen, ali je to samo iznurilo Henrijeva, ionako mala sredstva. U zamenu za novac parlament je iznudio sebi pravo da odobrava postavljenja kraljevskih službenika i članova saveta. Protiv člana parlamenta nije se mogao preduzeti nikakav postupak zbog onoga što je u parlamentu izrekao i nijedan član parlamenta nije smeo da bude uhapšen dok putuje na zasedanje, za vreme zasedanja ili u povratku kući.
            Kada je Henri IV umro 1413. godine, nasledio ga je njegov sin Henri V (1413-1422). On je najveći deo svoje vlasti proveo u ratovanju u Francuskoj, pa se nema mnogo šta reći o njegovoj vladavini Engleskom. Baroni su nastavili da spletkare, ali nije bilo ozbiljnih otvorenih pobuna. Najopasnije među zaverama bile su one pletene oko Edmunda Mortimera, legalnog naslednika prestola. Muž njegove sestre Ričard od Kembridža predstavljao je pravu opasnost po Henrija V, pa ga je ovaj smaknuo 1415. godine zbog učešća u jednoj zaveri, a njegov stariji brat Edvard, vojvoda Jorka, umro je tokom bitke kod Aženkura, nekoliko meseci kasnije. Edmund Mortimer je umro 1424. godine, ne ostavivši naslednika. Time je Ričard, vojvoda Jorka, sin i naslednik Ričarda od Kembridža i Ane Mortimer postao ne samo posednik ogromnih imanja, već i punopravni kralj po zakonu nasleđa.
            Henri V umro je 1422. godine kada je njegov sin Henri VI (1422-1461) imao samo nekoliko meseci. Vlast su preuzeli stričevi mladog kralja, Jovan od Bedforda i Hemfri, vojvoda Glostera. Engleska je bila u priličnom neredu zbog Hemfrija, a vlast su u njoj polako preuzimali članovi porodice Bofort, potomci Jovana od Gana i jedne dame koja je imala već nekoliko potomaka s njim. Parlament im je odrekao pravo na presto, ali su priznali njihovu zakonitost. Oni su igrali vodeću ulogu u državnoj upravi Henrija VI. Kraljevski prihodi su rasipani, a ljudi su čekali u redovima za svaku službu ili penziju, jer kralj nije znao da kaže «ne». Plemići i njihove pratnje vodili su neprekidne ratove, pljačkajući zemlju kad god su želeli. Rat u Francuskoj više nije išao na ruku Englezima i oni su trpeli poraz za porazom. Čak ih je napustio i vojvoda Burgundije, najverniji saveznik, kada su oni pokušali da uzmu Holandiju. Kad je Henri poludeo, Ričard od Jorka je proglašen za namesnika i priznat za naslednika prestola ako Henri ne dobije sina. Ludi kralj je na nesreću dobio naslednika. Kraljica Margareta je sumnjala u Ričardove namere, te ga je, uz pomoć Boforta i drugih plemića napala i proterala iz Engleske. On se ubrzo vratio i započeo je žestoki građanski rat, poznat kao Rat ruža. Već 1455. godine došlo je do prve bitke između pristalica jorške strane i feudalaca koji su držali u svojim rukama vlast pod Henrijem VI Lankasterom. Pet godina je ovaj sukob vođen sa promenljivom srećom, ali 1460. godine kraljevske snage potukle su jorkovce u bici kod Vejkfilda. Ričard od Jorka je poginuo u bici, a jedan od njegovih sinova je zarobljen i ubijen.
            U roku od godinu dana posle ove bitke Edvard, drugi sin Ričarda od Jorka, tada devetnaestogodišnjak, razbio je lankasterovce, zauzeo London i uzeo krunu kao Edvard IV (1461-1483). Kraljica Margareta se nije predavala te je, pošto je privolela na svoju stranu Ričarda Nevila, nekadašnjeg Edvardovog saveznika neko vreme ozbiljno ugrožavala Edvarda. Na kraju kralj ju je porazio, te je ona oterana u progonstvo, a njen sin Edvard je poginuo. Starog i potpuno poludelog kralja Edvard je zatvorio u londonsku kulu, gde je na kraju i umro.
            1475. godine Edvard IV je napao Francusku, želeći da obnovi osvajanja svojih prethodnika, ali se francuski kralj Luj XI otkupio jednokratnom sumom i godišnjom penzijom engleskom kralju.
            Edvard je umro 1483. godine, ostavivši dva sina i nekoliko kćerki. Za namesnika je postavljen njegov brat, vojvoda Ričard od Glostera. Čini se da je Ričard odmah po stupanju na presto počeo sa pripremama za krunisanje svog sinovca, ali je iznenada parlament proglasio dvojicu prinčeva za nezakonite naslednike te je Ričard uzeo krunu. Prinčevi su smešteni u Kulu, a nedugo po Ričardovom krunisanju obojica su nestala. Ali Ričardu nije bilo suđeno da dugo vlada, jer je preko mora povratak pripremao Henri Tjudor, sin Margarete Bofort i barona lorda Stenlija. Luj XI je Henrija izbavio iz zatvora, pomogao mu da sakupi nešto vojske i uputio ga u Englesku. U bici kod Bosvorta, 22.8.1485. godine susrele su se tri vojske. Prvom je zapovedao Henri Tjudor, drugom Ričard III, a treću, najveću, činili su plemići pod vođstvom lorda Stenlija, koji su pokušavali da odluče kojoj će se strani prikloniti. Lord Stenli je prešao na stranu svog sinovca, na šta je veći deo Ričardove vojske takođe prebegao. Sam kralj poginuo je na bojištu, žestoko se boreći. Pobeda Henrija Tjudora donela mu je proglašenje za kralja od strane parlamenta, a on je učinio ustupak naslednom pravu time što se oženio Elizabetom, kćerkom Edvarda IV.